• utorak, 21. maj 2024.
Kako se desila 1942? (drugi deo)
Društvo | Projekti | Sremska Mitrovica
0 Komentara

Kako se desila 1942? (drugi deo)

5. septembar 2022. godine

Piše: Stevo Lapčević, Muzej Srema

Povratak crno-žutih

Prvi korak još uvek ne u potpunosti formirane flasti bilo je polaganje zakletve koja je davana pred župnikom dr Franjom Račkim i dr Gvozdićem, dok je prva nasilna akcija novih vlasti bio upad u prostorije Udruženja Četnika za koje se verovalo da je organizovalo otpor u gradu. Tom prilikom pronađeni su i spiskovi pripadnika Udruženja pa su, još dok su odjekivali puščani hici, počela prva hapšenja. Pohapšeni su, čim su se prilike stekle, slati u logor u Osijek, odakle su neki pušteni, a neki transportovani dalje za Bjelovar.

Dok je vlast lagano predavana u ruke Hrvatima-ustašama, nekadašnjim članovima HSS-a, na „malti“, tačnije na ulazu u grad iz pravca Laćarka, u blizini pontonskog mosta došlo je do teškog okršaja između jugoslovenskih vojnika, ili bolje rečeno, svojevrsne mešavine ostatataka vojnih i policijskih (žandarmerijskih) jedinica i nadolazećih Nemaca. U prvim danima NDH-a, ginu žandarm Srbobran Bucalo i izvesni Antunović, vojnik-mitraljezac, Bunjevac-dobrovoljac, iz sastava 51. pešadijskog puka, koji je delovao u sastavu Sedme pešadijske „Potiske“ divizije, mobilisane sa prostora Sombora i Subotice. Antunović gine za svojim mitraljezom i biva na brzinu sahranjen na starom rimokatoličkom groblju u Sremskoj Mitrovici.

U to vreme, u Vukovaru ustaški elementi prekidaju telefonski saobraćaj, „dok jedan penzionisani bivši austrijski oficir ustorjava žandarmeriju i preuzima komandu nad gradom Vukovarom.“[20] Osveta poraženih austro-ugarskih elemenata i njihovih sremskih činovnika i službenika, bila je na pragu.

Borbe u Sremskoj Mitrovici trajale su do rane zore 12. aprila. „Tog jutra, mrtvi jugoslovenski vojnici ležali su na keju[21]. Nemci su ih pobacali u kapije kuća kraj Save, ležali su i u parku i kod Rumske malte. Na sve strane bilo je razbacano oružje i vojnička oprema. Na praznom prostoru od Krsta do Zanatlijske ulice sve do Dakine kafane, videli su se ostaci naoružanja jugoslovenske vojske, nekoliko zapaljenih kamiona, napušteni mitraljezi, topovi bez zavrtača, rasuta municija, delovi mitraljeza. Na radnjama porazbijani izlozi, roba odneta od Nemaca ili domaćih pljačkaša.“ Na kraju „Aprilskog rata“, u ropstvo i logore kod Berlina, Dortmunda, Esena, Forbaha, Liburga… oterano je oko 75 Mitrovčana, branilaca Jugoslavije.

Sećajući se tih dana, šestog aprila 1950. u svoj dnevnik istaknuti prosvetni i sokolski radnik, nacionalni borac, učitelj i školski nadzornik, jedna od najkrupnijih ličnosti mitrovačkog međuratnog života, Jovan Udicki će upisati: „Mislili smo i mnogo smo se kuražili, da ćemo mi biti oni koji će Hitleru stati na vrat. Međutim, zna se šta se dogodilo. Već treći dan imali smo prilike da vidimo našu slavnu jugoslovensku vojsku raštrkanu. Bili smo svi poniženi i zabrinuti“.

On iznosi i zanimljivu epizodu iz mitrovačkog Vojnog okruga u kojem su, verujući da jugoslovenska vojska napreduje na frontovima, u prvim danima rata pekli i jagnjad za „gurmane oficire“. Za to vreme već su se po gradu mogle videti ispisane parole „Smrt Srbima“ i „Van Srbi“, čime je i pre formalne okupacije postalo jasno šta će se dešavati sa većinskim narodom ukoliko o njegovoj sudbini budu odlučivali Nemci i Hrvati-ustaše.

U grad, Nemci su ušli uz pozdrave i hvalospeve koje su im upućivali domaći Nemci i Hrvati, ili bolje rečeno, većinski deo Nemaca i Hrvata koji je okupatore dočekao kao oslobodioce. „Naoružane bande domaćih izdajnika, pristupili su jugoslovenskim oficirima, podoficirima i vojnicima, oduzimali im oružje, kidali epolete, vojničke znakove i ambleme, dok su neke tako razoružane odvodili i zatvarali u policijske zatvore.“

Sva važnija mesta u gradu bila su izlepljena obaveštenjima o proglašenju NDH, a „župnik dr Franjo Rački održao je u katoličkoj crkvi svečano bogosluženje, pozdravljajući pobedu nemačkog oružja i osnivanje ustaške države.“ Srbima je po ulicama javno prećeno „da će ih sve poubijati kao pse i poklati kao svinje.“

„Ovde u Mitrovici, svi su Rimokatolici bez razlike narodima kojima su pripadali, spočetka radosno pozdravili stvaranje N.D.H. Posle su se neki trgli, ali zato su Srbi mitrovački gubili glave“, zabeležio je svoje utiske o tim danima i Udicki uz napomenu da stradalnici nikada nisu napustili veru u konačnu pobedu: „Šuma nas je održala, njojzi hvala!“, piše Udicki.

Tih prvih dana nove vlasti, u gradu se zatekla i manja grupa diverzanata koju je, kako u svom svedočenju o ratnim danima Nikole Vučenova, poratnog prvog pomoćnika Žike Berisavljevića piše nekadašnji direktor Gimnazije u Sremskoj Mitrovici Milorad Petrović, sa ciljem da ubije dr Petra Gvozdića poslao Dragoljub Mihailović koji se sa svojom vojskom u to vreme nalazio u reonu Semberije. Iznoseći reči samog Vučenova koji je u to vreme bio u Dražinom „specijalnom puku“, Petrović ističe da je grupa vojnika uspela da se 12. aprila probije u grad, da zarobi Gvozdića i Đeneralštabnog pukovnika Klisanića, Hrvata koji je u međuvremenu postao vojni zapovednik grada. Ideja je bila da im se pridruži i sudija Ivan Vojvodić, ali diverzanti nisu uspeli da ga pronađu, pa su se uputili ka Jaliji gde je trebalo izvršiti egzekuciju. No, spletom okolnosti, ova grupa se sukobila sa Nemcima kod Pivare, uspela je da se izvuče, ali nije ispunila zadati cilj.

Vrlo brzo po uspostavljanju novih vlasti, zaživeo je u gradu ustaški aparat koji je svoja uporišta nalazio u birokratskom sistemu i duhu nekadašnje bečke carevine. Uspostava nemačko-hrvatske (ustaške) vlasti u Sremskoj Mitrovici delovala je kao osveta za novembar 1918. kada su srpske trupe ušle u Srem i omogućile njegovo ujedinjenje sa Srbijom. Ono što je za Srbe bilo oslobođenje, ispostaviće se, za Hrvate je bila okupacija, a srpska želja da govore svojim jezikom i pišu svojim pismom, razumevana je kao asimilacija Hrvata i nasilno nametanje srpskog identiteta.

„Povampirene su institucije i rečnik iz doba Austro-Ugarske; opštine su postale općinska poglavarstva, sresko načelstvo kotarska oblast, žandarmerijske stanice oružničke postaje. Policija se zvala redarstvo, a žandarmerija oružništvo, pa su oni najpre počeli da funkcionišu.“

U pogledu vojnih formacija, u gradu su se tada nalazili Štab 750. puka 718. nemačke divizije, 2. bataljon 750. puka, jedna baterija 1. dviziona 668. artiljerijskog puka, 6. četa 2. bataljona 6. pešačkog domobranskog puka, 2. ustaški bataljon 1. puka, jake snage žandarmerije i Vojni okrug.

Komandant grada bio je Johan Sondermajer, a glavna zgrada komande nemačke vojske smeštena je najpre u Vojnom okrugu, pa u kući Ćire Milekića na Žitnom trgu i na kraju u Srpskom domu. U zgradi Sokolskog doma u današnjoj Masarikovoj, bio je smešten „Kulturbund“ koji je vodio evangelistički sveštenik Julijus Šorling koji je iz Nemačke u Mitrovicu na službovanje došao neposredno pred početak rata.

Domobrani su smešteni u kasarni jugoslovenske vojske, na prostoru današnje „Carske palate“, dok su ustaše bile razmeštene po mitrovačkim školama.Gro njih boravio je u „Hrvatskom domu“. U isto vreme „u kući zlikovca Petra Gvozdića, tadašnjeg advokata“, biće upriličen sastanak ustaškog gradskog elementa. „Na tome sastanku, njegovim učesnicima se određuju uloge i funkcije koje su ovi odmah preuzeli i od tada ih počeli vršiti.“nSlično je bilo i u susednoj Rumi, u koju je, kraj nemačkih oružanih snaga, na motociklu, ušao i rumski Švaba Pinter Štefan, do rata vlasnik tamošnjeg „autobuskog preduzeća“.

Kao glavnog ustaškog predratnog i ratnog poverenika, Udicki u svom dnevniku imenuje Andriju Krzmanovića, čijeg se zeta, izvesnog „Milalisića“ često sećao i nakon oslobođenja. Zanimljivo je to da su se, kako piše u svom dnevniku 16. oktobra 1950, Milalisićeve ćerke, iako pravoslavne i od oca Srbina, već prvih dana rata našle u ustaškim redovima, te da su se i udale za ustaše tokom rata, pa su promenile i veru. Kako je voleo čašu, to je „Milalisić“ u pripitom stanju i ženi i ćerkama često „psovao mater hrvatsku i Pavelića“. Ne mogavši da se kontroliše, zavadio se sa svojima u kući, pa je na kraju i uhapšen, oteran u Gradišku i tamo ubijen.

Nešto kasnije, 18 novembra upisaće u svoj dnevnik i priču o izvesnom Paji Đukiću koji je tokom čitave okupacije nosio kosu i bradu, uporno odbijajući da se šiša i brije. „Kad su ga pitali zašto se ne šiša i ne brije, odgovorio je: ‘Nisam valjda lud da se brinem za tuđu glavu’.“. Na taj način, beleži Udicki, Paja je pokazao kako se živelo u Mitrovici tih dana. „Zaista, mi smo tada nosili glave, ali nisu bile naše.Ustaše su ih nemilice skidali sa nas, pa je Paja u jednu ruku imao i pravo.“

Zvanično, državna vlast na teritoriji NDH uspostavljena je krajem aprila 1941. i to „Odredbom o uskladbi rada ustaške organizacije sa državnim vlastima“ koju je izdao Glavni ustaški stan. Tako je, čitava uprava „poverena ustaškom pokretu, kome je stavljeno u zadatak da to provede preko ‘ustaških poverenika’ u smislu ustaških načela i ustaškog ustava ‘brinući se pri tome’ da u ‘Hrvatskoj državi uvjek i svugdje vlada samo hrvatski narod te da on bude potpuni gospodar svih stvarnih i duhovnih dobara u svojoj zemlji’.“

*Tekst objavljen u okviru projekta “1942. godina krvavog leta” koji je sufinansiran sredstvima Vlade Republike Srbije, Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne odražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Sremske novine polažu autorska prava na sve vlastite sadržaje (tekstualne, vizuelne i audio materijale, baze podataka, vizuelizacije baza podataka, baze dokumenata i elektronske prikaze dokumenata i programerski kod). Neovlašćeno korišćenje bilo kog dela portala nije dozvoljeno, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

Najnovije vesti

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Ostavi komentar

%d bloggers like this: