• sreda, 28. septembar 2022.
Branislav Nedimović, ministar u Vladi Srbije, bivši gradonačelnik Sremske Mitrovice: Slava mitrovačkim mučenicima!
Društvo
0 Komentara

Branislav Nedimović, ministar u Vladi Srbije, bivši gradonačelnik Sremske Mitrovice: Slava mitrovačkim mučenicima!

22. septembar 2022. godine

Od 10. avgusta, do 10. septembra, pre tačno osam decenija, Viktor Tomić i ustaški režim Nezavisne Države Hrvatske ubio je i u logore smrti oterao gotovo 10.000 Sremaca, listom Srba. Među njegovim žrtvama bilo je boraca, ali su većinu činili civili: oni u punoj snazi, ali i starci i deca. Najveći broj njih ubijen je na ovom mestu.

Ono što se nama danas čini nelogičnim i nemogućim, posledica je čitavog niza događaja prošaranih mračnom ideologijom u čijem središtu je mržnja prema Srbima. A ti događaji, barem kada se radi o Sremskoj Mitrovici, počeli su već nakon Velikog rata, sa odbijanjem župnika Franje Račkog da služi misu zahvalnicu Srpskoj vojsci i Kralju Oslobodiocu, zbog čega je upravo od dela rimokatolika bio nateran da napusti grad. Po povratku u njega, nastaviće sa šovinističkim ispadima koji će svoj krak imati i u tragičnim događajima kojih se upravo sećamo.

Slično možemo reći i za advokata dr Petra Gvozdića, čelnika ustaškog režima u gradu, koji je, maštajući o svođenju Srba Srema na 5 procenata stanovništva, već u prvim danima okupacije išao u Zagreb da moli Pavelića za što hitniju ustašku intervenciju.

U godinama pred rat, upravo je Gvozdić, kao najuticajnija figura HSS-a na sve strane sejao mržnju protiv Srba. Za njim su išli Mata Ciprijanović i Andrija Krzmanić, predratni poslovni i politički Gvozdićevi saradnici, a u ratu kasapi i pripadnici lokalnog ustaškog logora. Tu su i Karlo Helbih, lekar koji je, zaboravivši na datu zakletvu, dolazio na ovo mesto da poslednjim metkom i nožem presudi onima koji su u ropcu izdisali; Franjo Brindl, zanatlija koji je postao čelnik gradskih vlasti, Ljudevit Kovač-Puba, predratni ustaša, sin bogatog ugostitelja, čija se kafana nalazila upravo na mestu gde je danas naša Gradska kuća… I mnogi drugi, znani i neznani advokati, trgovci, zanatlije, paori… koji su već od 15. aprila 1941. svesno pristali da služe nacističkom zavojevaču.

Sa druge strane stajali su nosioci gradskih vlasti, istaknuti učitelji, kulturni i javni radnici, junaci Velikog rata, sveštenici, borci jugoslovenske nacionalne ideje, Sremci. Od maja do jula 1941. iz grada su sklonjeni ili pod prismotru stavljeni predratni predsednici opštine: Bogdan Lalošević, Slavko Rajić, dr Lazar Rašović, graditelj prvog betonskog nasipa na Savi. Za njima slede javni nacionalni radnici Jovan Udicki, Dimitrije Rašić, dr Jevrem Vidić, šišatovački Iguman, Sveti Rafailo, junak Prvog rata Milan Gačić, novinar Milan Škrgić i mnogi drugi.

Obezglavivši srpski narod, ustaše su počele da ubijaju i našu mladost. Ubijani su gimnazijalci, trgovački pomoćnici, mladi sportisti, Sokoli… Kada je tokom leta buknuo ustanak počelo se sa hapšenjem komunista, među kojima se svojim držanjem posebno izdvajaju herojine Jovanka Gabošac, Sofija Sremac, Olga Banjanin, Bošica Stojšić… Kako se Srem nije smirio, usledio je teror koji će u 1942. postati nepodnošljiv, ali se nastavio sve do kraja rata. Krajem novembra 1943. u ležimirskoj crkvi ustaše ubijaju 100 meštana ovog sela. Godinu dana kasnije, Handžar divizija masakrira stanovnike Bosuta i Sremske Rače…

Dve godine po Tomićevom genocidu, Srem je pobedio. Najveći deo tereta na svojim leđima izneli su u novembru 1944. Srbi Srema. Pobeda koja je konačno došla 1945. bila je osvetnička, ali ta osveta došla je kao poziv u novi zajednički život. I mi taj život, uprkos svemu što se i u naše vreme u zapadnom Sremu dešavalo, živimo punim plućima i ne bismo ga dali ni za šta na svetu.

Jer, iz kostiju ljudi kojima odajemo poštu nije niklo samo cveće, već i naši domovi, porodice, a sa njima i obaveza da stvaramo društvo koje će biti bolje od onog u kojem su oni živeli. I mi to činimo, ispunjavajući dug koji imamo prema svesno podnetoj žrtvi. Mi to činimo, uprkos brojnim izazovima koji se ne mogu meriti sa mukom kroz koju su prošli na ovom mestu stradali naši Sremci. Mi to činimo, večno zahvalni svim sinovima i ćerima naše ravnice koji su rasuli svoje živote po našim poljima i ulili svoju krv u naše reke samo sa jednim idealom: da u slobodi živimo kao ljudi i braća…

Danas, na humkama, na mestu stradanja koje nas opominje, ali i čini ponosnim, mi taj zavet obnavljamo i poručujemo da nikada nećemo izneveriti zemlju koja nas hrani i nebo ka kojem upiremo svoje oči, misli i molitve.

Slava sremskim stradalnicima i mučenicima!

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Leave a Reply

%d bloggers like this: