Piše: Nemanja Milošević
Ekonomska kriza, ali i zatvaranje granica tokom pandemije korona virusa, naterali su našeg čoveka da malo bolje upozna sopstvenu zemlju. Godišnje odmore u protekle dve godine, sve više ljudi je rešilo da provede u Srbiji, istražujući tako njene nove, ali i one zaboravljene prirodne lepote.
U moru banja, planina, reka i dolina koje su se dopale domaćim turistima, čini se da je jedno mesto, baš ovde u našoj neposrednoj blizini, na njih ostavilo poseban utisak. Da li zbog pisanja u medijima, ili zbog pejzaža azurno plave obale na društvenim mrežama, jezero Beli Kamen kraj Bešenova postalo je odredište broj jedan za kupače iz Beograda, Novog Sada, ali i drugih, manjih mesta širom Srbije.
U početku, sve je izgledalo idilično. Mirno jezero ušuškano u zatvorenom površinskom kopu, činilo se savršenim mestom za pronalazak nekog unutrašnjeg mira. Vremenom, priča o bešenovačkom jezeru se pročula gotovo svuda, pa je broj posetilaca poslednjih godina konstantno rastao, da ovih dana, ukoliko želite da posetite Beli kamen vikendom, morate dobro da poranite da biste pronašli mesto za peškir, a da ne govorim o parkingu.
I, kako to obično biva, s obzirom na sve veći priliv gostiju, u našem narodu proradio je stari dobri smisao za bavljenje turizmom. Problem je samo u tome što je taj naš smisao veoma sličan onom crnogorskom.
Čim je posećenost jezera postala ozbiljna, pa je i radnim danima na njemu počeo da boravi zavidan broj kupača, mnogi su rešili da počnu sa bavljenjem ugostiteljstvom i pružanjem usluga. I to poštujući poslovnu filozofiju braće Troter (verovatno ste gledali “Mućke”, pa znate o čemu pričam). Štapom i kanapom, rešili su da sledeće godine u ovo doba postanu milioneri.
Ali, naravno, ne kvalitetom usluge, nego onom politikom koju sam često do sada spominjao – udri po džepu!
Naime, kako smo čuli od posetilaca, cena dve ležaljke sa suncobranom one koji ne žele da se žuljaju na kamenju ove godine košta 1.000 dinara, dok su cene pića često skuplje nego u samom centru Sremske Mitrovice. Iznajmljuju se pedaline, daske za surfovanje i ostali plažni mobilijar.
I sve bi to još nekako moglo da se istoleriše, da se čitava priča ne svodi na deranje kože sa leđa turista na kvarno, u sivoj zoni ekonomije. Koliko smo se uverili na licu mesta, ni jedan jedini posetilac za bilo šta što je platio na bešenovačkom jezeru nije dobio fiskalni račun. A oni u improvizovanim ugostiteljskim objektima po svemu sudeći dobili su čist, neoporezovan profit, posebno uzevši u obzir da zbog nedostatka prodavnice u blizini prodaja ide kao alva.
E, tu se onda postavlja pitanje – šta mi uopšte nudimo turistima s obzirom na to koliko im naplaćujemo svoje usluge? Zbog rekultivacije terena na samom jezeru, umesto prirode, okruženi su kamionima i bagerima. Kako radovi još nisu završeni, i samo kupanje u jezeru nije baš bezbedno, a koliko se sećam do skoro je bilo i zabranjeno. Jedino što posetioci mogu da vide jeste ta azurna voda. Bar za sad.
Kako je nedavno na gradskoj skupštini usvojena izrada Plana detaljne regulacije kojom se predviđa izgradnja turističko-rekreativnog kompleksa na obali jezera, ostaje samo nada da će ovaj deo Fruškogorja dobiti izgled kakav s obzirom na glas koji ga bije i zaslužuje. A, sama izgradnja pomenutog kompleksa će, najverovatnije, stati na rep i gorepomenutim “turističkim radnicima i ugostiteljima” koji ovih dana koriste vakuum u periodu između rekultivacije terena i početka izgradnje pomenutog kompleksa. Na taj način, verovatno će i prestati slivanje novca posetilaca u džepove bahatih pojedinaca, te će se legalnim putem dobar deo sredstava sliti u našu gradsku kasu.
