Кaže naš skromni narod da je bogat onaj koji u svakom selu ima bar po jednu kuću širom otvorenih vrata, a meni su otvorena sva vrata jedne kuće.
Prve stihove sam napisao 4. januara 1964. i tako dotakao magiju pisane reči, a prvu pesmu sam kao mlad pesnik objavio 15. marta 1967. godine u podlistku „Sremske novine za decu“ koji je bio na četiri male strane u okviru redovnog izdanja. Nisam ni slutio da će pesma „Čudna bića“ i njenih jedanaest stihova biti sudbonosni, za jednog adolescenta i kao smernica odlučiti o njegovom životnom putu.
U odnosu na druge mlade pesnike imao sam neku vrstu privilegije, jer je naš kućni prijatelj, za mene čika Žarko Кovačević, uvek beše negde u žiži sportskih događaja u gradu, po ličnoj vokaciji najdraži mu je bio boks, imao je na radnom stolu pisaću mašinu. Dakle, ako sam hteo da svoje stihove oslobodim iz mojih svezaka, trebalo ih je prvo odštampati, što je za mene on učinio. Znao je i gde se nalazi redakcija „Sremskih novina“, bila je u Parobrodskoj ulici na broju 2, tu je danas Šumsko gazdinstvo „Sremska Mitrovica“. Prekucao čika Žarko moje dve pesme i dovede me pred svršen čin, pred vrata zgrade „Sremskih novina“.
Ugledam petnaestak stepenika pred sobom. Ona dva lista hartije sa mojim pesmama, dobiše neku olovnu težinu, kolena mi počeše klecati kao da se penjem na vrh nekog hrama Asteka ili Maja, ko da nisam sred ravnog Srema. Sav u znoju, drhteći pružim svoje pesme uredniku Borislavu Bogdanoviću. Dok je on s pažnjom čitao moja pisanija, ja sam još više sagorevao.
-Neka ovo ostane kod mene, ako još nešto napišeš donesi čitko ispisano rukom, ne mora biti pisaćom mašinom.
Sjurih se niz ono stepenište kao oslobođeni kažnjenik, samo da se dočepam vazduha.
U gimnazijskim danima bio sam dobar recitator, a u Gradskom amatertskom pozorištu nekoliko sezona nosilac glavnih uloga. Hteo sam da studiram glumu na Pozorišnoj akademiji u Beogradu, kako nisam prošao prijemni, upišem arheologiju na Filozofskom fakultetu, nađem se na sceni Akademskog pozorišta „Кrsmanac“ ali i dalje nastavim da se bavim poezijom. Savez protiv alkoholizma SR Srbije – Gradski odbor Beograd, raspiše literarni konkurs i ja 26. aprila 1970. godine dobijem treću nagradu. Za novčani deo nagrade kupim portabl-pisaću mašinu zelene boje i još mi ostade para za malo provoda. Mogao sam tada kupiti bilo šta drugo, a ja sam se odlučio za pisaću mašinu.
Sve više sam se pojavljivao u studentskoj štampi, časopisima i dnevnim i nedeljnim listovima, objavljivao sam poeziju za decu, aforizme, kraću prozu. I svakog vikenda, iz samo meni dobro znanih razloga, išao sam kući. Jedne subote uveče, stajao sam naslonjen na metalnu ogradu velike terase Hotela „Sirmijum“. Priđe mi čovek, i reče:
-Hajde da nešto popijemo, ja sam Todor Đurić, novinar „Sremskih novina“. Pratimo mi tvoj rad, pa ako te zanima novinarstvo, dođi sutra u redakciju u devet sati.
Ispričasmo se, ja ispih dve koka kole, on svoje piće i raziđosmo se. Celu noć nisam oka sklopio. Dođem sutradan u redakciju, bila je u Ulici Borisa Кidriča broj 14, danas je to Ulica kralja Petra, primi me pomoćnik glavnog i odgovornog urednika Živko Vasić. Čovek niži rastom, rumenih obraza, bistrog prodornog pogleda, nije mnogo okolišio:
-Sve znam, samo ne znam hoćeš li da budeš novinar?
Meni je brzo proletalo kroz um da ionako nemam para za dalje studiranje, moji iz generacije odlaze u inostranstvo, posebno u Nemačku, na privremeni rad, a meni se nudi posao.
-Da ostavimo tvoj odgovor za koji dan?
-Ne, nema potrebe, ja sam se odlučio za novinarstvo.
-E, onda nikad nećeš završiti studije i bićeš večiti apsolvent.
-Ne brinite! Prebaciću se na vanredne studije.
-Dobro, nešto ću ti reći. Uvek moraš znati odgovor na pitanje: Šta ja sad hoću? Ako si tako odlučio, onda budi novinar.
Moj prvi radni dan u Redakciji „Sremskih novina“ bio je 1. decembra 1971. godine.
Delio sam sudbinu kolega novinara, od kojih je više od pola njih počelo karijeru pisanjem poezije, a to su skrivali. Vešto su me upoznali i sa NNN ili nacionalnim novinarskim napitkom – vinjakom, a pomalo sam i zaboravio na onu nagradu, od koje sam kupio pisaću mašinu. Odolevam izazovu vinjaka i danas, ali u mnogo manjim količinama. Posebno dobri uslovi za rad redakcije bili su u novim prostorijama na adresi Druge vojvođanske brigade 14, na drugom spratu, kasnije to bio Trg vojvođanskih barigada. Bio sam na skoro svim radnim mestima i novinarskim zvanjima.
Odmah početkom 1996. po mobilisanju nekoliko članova redakcije, „silom prilika“ bio sam v.d. direktora i glavnog i odgovornog urednika. Vremena stvorena samo za teškoće, nekad činilo se nepremostive, za glavobolju i odluke čak i protiv samog sebe.
Jednog dana usplahiriše se i preplašiše posebno koleginice jer se u radakciji pojavi neki krupan bradati delija, vikao je kroz hodnik.
-Sve ću vas dići u vazduh! Šta ste ono napisali di je moja slika? Imam bombu u džepu, ne zajebavam se!
Odakle mi dođe, ne znam, smirenim glasom rekoh mu:
-Sedite. Hoćete li kaficu, može li vinjak?
-Hoću kafu.
Počnemo nas dvojica da pijuckamo. Ustanem, otvorim prozor, pa odem do ulaznih vrata i zaključam ih.
-Šta radiš to?
-Pa kad bacite bombu neka poletimo nas dvojica zajedno ili gore na krov, ili dole kroz prozor.
-Jesi normalan? Šta ti misliš?
-Mislim da mi u narednom broju novina vama napišemo javno izvinjenje pa nek sav svet zna da smo mi pogrešili.
-Al` nemoj da ne bude.
Naravno objavimo vešto sročenu ispravku da je tehničkom greškom štampan pogrešan tekst ispod fotografije i na tome se sve završi.
Bilo je i zgodnijih situacija. Silazim sa drugog sprata i srećem zadihanog čoveka.
-Vi ste iz „Sremskih novina“?
-Da!
-Meni treba Nedeljko Terzić.
Treba, a zbog čega vam treba, pomislih u sebi? Кo zna?
-Sad ga nećete naći u redakciji, ali znam gde je. Za vinjak, odvešću vas tamo.
Odemo do Restorana „Sremić“, sedosmo i čovek će:
-Ne vinjak, nego i ručak. Šta je ovde dobro? Može barena kolenica. Samo da nisam došao za džaba, jer se nisam najavio čoveku, a on treba da nam napiše jednu celu stranu za naše novine o kulturi Sremske Mitrovice. Inače, ja sam Panto Sekulić iz Bijeljine, a vi?
-Ja sam Nedeljko Terzić.
-Pa lepo me namučiste, čoveče! Hajde, živeli!
Sa velikom dozom lagodne sete, ali i s posebnom radošću, u petnaestoj godini penzionerskog statusa otvaram i danas, vrata „Sremskih novina“ u Ulici svetog Dimitrija 2 na drugom spratu. Jer, jednom novinar, uvek novinar.
Poželim da osetim titravi nestašni vazduh novinarskog deska, da kažem mladim kolegama o čemu bih možda ja danas pisao i da ih oraspoložim nekom dogodovštinom. Nije lak novinarski posao, ali je lep, izazovan i škola nad školama.
Sudbonosno sam prošao sve te škole, jer pesma me je održala, ona mala od jedanaest stihova.
Nedeljko Terzić
