Postojala su stroga pravila kojih su se vlasnici ugostiteljskih objekata morali pridržavati. Ona su se ticala radnog vremena, kvaliteta jela i pića, ponašanja gostiju, javnog morala i slično
Piše: M.Ninković
Najveći broj društvenih aktivnosti tokom druge polovine XVIII i početkom XIX veka, u Rumi se odvijao u kafanama i „boljim“ kućama, a najstarija je bila vlastelinska gostionica „Kod crnog orla“, nastala kada i prve kuće u Rumi. U kafanama su se održavali politički skupovi, sastanci društava, besede, predavanja, igranke, posela. Ruma je bila poznata po velikom broju ugostiteljskih radnji, krčmi, gostonica, svratišta. Prema istraživanju istoričara i kustosa Zavičajnog muzeja Ruma, Đorđa Boškovića, 1879. godine su u Rumi radile 54 gostionice, i to u Glavnoj ulici – 29, Stevanovoj (Veljko Dugošević) – 3, Mihajlovoj (15. maj) – 2, Ivanovoj (JNA) – 4, Železničkoj i Jaračkoj (Atanasije Stojković) – 10, Lovrinoj (Stanka Paunović Veljka) – 2, Iriškoj – 1 i Staroj Rumi – 1. Podaci govore da je 1886. godine, postojala 41 gostionica, a 1893. godine bilo ih je 40, plus još 9 takozvanih vašarskih krčmi.
Stroga pravila
Početkom 20. veka u Rumi su 24 srpske porodice držale gostionice. Pored kafana „Veseli Austrijanac“, „Zeleni venac“ i „Crni Orao“ u dokumentima se pominju i sledeća imena kafana od kojih se u nekima od njih moglo i prenoćiti. Kafana „Kraljević Marko“, postojala još u prvoj polovini 19. veka, 1848.godine, a njen vlasnik je bio Živko Topalović. Potom se pominje 1856. godine kafana „Kod zlatnog krsta“, vlasnika Jakova Milutinovića, gde se moglo dobiti dobro strano i domaće pivo, uz brzu uslugu i umerene cene, 1859. godine kafana „Bela lađa“, vlasnika Matije Hercoga, kasnije Harak Đure, a „Kod crnog pseta“, vlasnika Sime Milutinovića, moglo se dobiti jefino i dobro Vajfertovo pivo. Pominju se i kafane „Kod zlatnog šarana“ (veliki bircuz) 1859. godine, „Zlatni jelen“ i „Jagnje“ 1860. godine. Pored pomenutih, radile su i druge kafane za koje nisu poznata imena.
Postojala su stroga pravila kojih su se vlasnici ugostiteljskih objekata morali pridržavati. Ona su se ticala radnog vremena, kvaliteta jela i pića, ponašanja gostiju, javnog morala i slično. U slučaju prekršaja nekih od pravila ponašanja, vlasnicima je sledila kazna. Tako se prema pravilima iz 1884. godine, krčma mogla držati otvorenom do 21 čas, a posle toga se morala tražiti posebna dozvola od Magistrata. Cenovnik jela, pića, prenoćišta i podvoza, morali su uz ovu Odluku biti postavljeni na vidnom mestu u krčmi. Na ulazu u krčmu morao je da bude upaljen fenjer, a i prostorije u krčmi su trebale da budu osvetljene. Vlasnik je bio odgovoran za red i mir u krčmi i sigurnost gostiju i njihove imovine. Takođe, morao je da prijavi zaposleno osoblje. Bilo je zabranjeno služiti goste ispred krčme, držati kola ispred i ugošćavati sumnjive osobe.
Zabrana igranki
Gostioničar Albert Klajn, bio je često u sporu sa opštinom između ostalog i zato što je 1886. godine držao stolove na trotoaru ispred svoje kafane i time, po mišljenju opštine, iritirao građane. On se branio da je dozvolu za postavljanje stolova preko leta na trotoaru dobio iz Zagreba. Gostioničari Karl Bader i Julijana Hardon su 1888. godine pisali Magistratu reagujući na njegovu zabranu održavanja igranki u gostionicama. Oni su doduše, priznavali da postoji neophodnost neke vrste ograničenja ove vrste zabave. Bili su mišljenja da je zabrana uvedena jer se ranijih godina pokazalo da omladina posle ovakvih igranki nije sposobna za rad, naročito u vreme žetve. Međutim, oni uveravaju Magistrat da ona omladina, kojoj su zabranjene igranke nedeljom i praznicima, sigurno ne ide kućama čim se smrkne, već u manjim grupama „potajno larmaju“ po gradu i to duže nego što traje igranka. Naznačili su takođe, da u tadašnjim lošim poslovnim okolnostima, i pri velikim porezima, njihovi poslovi idu sve lošije, a jedini izdašniji prihod donose igranke. Dvoje gostioničara je naglasilo da od toga štetu trpi i opština, i zato su smatraju da bi ova zabrana trebalo da se primenjuje samo u naročitim okolnostima, a ne redovno i uvek. Usput su dodali da u njihovim lokalima nije bilo ekscesnih situacija i još jednom su zamolili da se u njima dozvoli muzika.
Poslastičar Avgust Foltman je 1886. godine, tražio dozvolu od Magistrata, i dobio, da na „malom šetalištu“ podigne kiosk za prodaju poslastica, koji bi posle šest godina postao opštinsko vlasništvo, zatim, dozvolu za točenje vina u zapečaćenim staklenkama i naplatu ulaznica u vreme kada se uveče priređuju koncerti na varoškom šetalištu.
Prismotra zbog nemorala
Policija u Rumi je 3. oktobra 1891. godine, izvestila Kotarsku upravu u Rumi da već duže vreme sprovodi prismotru igranki koje se održavaju u kafani kod gospođe Eve Klajn, jer postoji pretpostavka da to nisu igranke, već „sablasne orgije“, na kojima se okupljaju sumnjive devojke, koje se javno bave nemoralnim životom.
Dva hotela
Između dva svetska rata u Rumi se moglo obedovati i popiti piće u 83 ugostiteljske radnje, koje su činile 27 kafana, 21 bife, 13 gostiona, 11 krčmi, 5 svratišta i 2 restorana. Uz to radila su i u dva hotela „Orao“ i „Kruna“, kao i dva objekta za smeštaj, „Imperijal“ i Železnička gostiona.