Piše: M. Ninković
Ruma – Aleksandar Jovović (26) boluje od cerebralne paralize i od rođenja je prikovan za invalidska kolica. Shvatio je još kao dečak da će u kolicima, uz otežan govor i pokrete ruku, morati na mnogo teži i složeniji način, da otkriva svet, ljude, i sebe u tom svetu. – Redovno sam pohađao Osnovnu školu „Veljko Dugošević“, kao i svi drugi moji vršnjaci. Imao sam sreće jer sam tamo stekao dobre drugare koji su znali da dođu po mene, pomognu mi oko kolica da izađem iz kuće i da zajedno odemo u školu, a na kraju nastave da me vrate kući. Još tada sam jako zovoleo biologiju, i ta ljubav prema prirodi je ostala i danas, baš kao i prema sportu koji sa velikom strašću pratim.
Nakon šestomesečne rehabilitacije upisao je srednju ekonomsku školu, koju je takođe završio u redovnom roku.
– Polagao sam predmete po istom kriterijumu kao i svi ostali. Odbijao sam mogućnost da se pravi bilo kakva razlika između mene i ostalih učenika i nisam dozvolio da mi se na bilo koji način neke ocene poklanjaju.
Fakultet je ostao samo neostvarena Aleksandrova želja uslovljena putovanjima i odvojenim životom, a govori da nije hteo ni da optereti roditelje da mu plaćaju neke privatne škole, jer bi to za njih bio priličan finansijski izdatak. Razmišljao je o tome da se zaposli, bude donekle nezavisan i tako pomogne i roditeljima. Prijavom na biro rada, priznaje da je počeo da oseća barijere u društvu po pitanju nalaženja posla. Radeći u okviru Javnih radova 2010. i 2011. godine na prikupljanja podataka, socijalne karte za potrebe Udruženja slepih i slabovidih lica u Rumi, pokazao je da može kvalitetno da uradi posao koji mu se poveri. Poznaje rad na računaru i ima znanja o mnogim programima.
– Novac koji sam tada zarađivao, delom sam davao roditeljima, a nešto što preostane, ostavljao sam za drugove da ih počastim kada iziđemo u grad. Dok radim i nešto zaradim, osećam se korisno. Slao sam svoj CV na više adresa nadajući se da bih možda mogao da trajnije rešim pitanje posla, ali uvek je nekako sa druge strane dolazilo pitanje – A šta bi on to mogao da radi? Svestan sam da teško svima koji su bez posla, i da ih nažalost ima mnogo. Kada bi invalidi imali šansu da bar ostvare potreban radni staž, pa da dobiju invalidsku penziju, mnogima bi i to značilo, iako je reč o malim penzijama.
Aleksandar je uspeo je da ispuni zakonske uslove i stekne pravo na ovu penziju, čiji je mesečni iznos 13.600 dinara. Ipak govori da sebe kao mladog čoveka ne vidim u penziji. Vreme provodi najčešće u čitanju knjiga sa temama iz popularne psihologije, istorije, svakodnevno vežba podižući tegove.
– Trudim se da što više mogu uradim po kući sam i da ne budem nikome na teretu. Moj cilj u životu je upravo da dokažem da i mi, invalidna lica, možemo da budemo samostalni i korisni. Ne prihvatam da neko drugi mora sve da radi umesto mene, govori gotovo ljutito.
Ipak, na neka mesta u gradu ne može kolicima jer ne postoje prilazne rampe za invalide. A bez te rampe, čovek gubi svoje dostojanstvo dok ga drugi nose i podižu. Ne želi da ga iko sažaljeva, niti da dobije posao samo zato što je invalid.
– Razmišljam da u kući, jer postoji prostor, otvorim jednu malu kafe-galeriju. Na taj način bih bio u kući, a opet okružen sa mnogo ljudi. Nešto bi se valjda i zaradilo. Za sada, ovaj moj plan je sve bliži realnosti i ove jeseni bi taj prostor trebao da bude otvoren. Naučio sam da se nikada ne predajem i da se bodrim verujući u sebe. Odavno sam se pomirio sa ovom bolešću jer znam da se tu ništa ne može promeniti, niti uraditi. To je tako. Znam da će me uvek većina posmatrati drugačije, da je ispred mene još mnogo barijera zbog ove bolesti. Poručio bih samo da društvo treba da povede mnogo više računa o invalidnim licima, njihovim potrebama i da im omogući one elementarne uslove dostojne svakom čoveku.
Tekst je napisan u sklopu realizacije projekta “Ista smo priča” koji je se finansira iz budžeta Opštine Ruma
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
