Iako najveći broj njih nije završavao fakultete, niti postao doktor nauka i ostvario inostrane karijere, što se danas jedino smatra vrednim i prestižnim, Manđelošani su, kako sami sa ponosom kažu, izrasli u vrednu, poštenu i pravdoljubivu generaciju, uvek spremnu da pomogne svojoj zajednici
Piše: S. Lapčević
U mitrovačkoj “Promenadi” svoj značajan jubilej, pet decenija od završetka osnovne škole nedavno su proslavili učenici “Bajićeve” iz Manđelosa, oni koji su u školske klupe seli davne 1959. godine. Iako ih je u odeljenju koje su činili mališani rođeni između 1948. i 1953. godine bilo preko trideset, na proslavi se okupila polovina starih prijatelja i poznanika. Deo njih bio je godinama, prostornom udaljenošću i obavezama sprečen da dođe, dok je devetoro, tuđom voljom, zauvek napustio svoje školske drugove.
Oni koji su došli, stigli su iz Manđelosa, Beograda, Stare Pazove Rume, a među njima, na radost svih, bila je i učiteljica ove generacije Marija Loš koja, iako je napunila 82 godine nije propustila priliku da se ponovo sretne sa svojim đacima, da ih pozdravi i da se zajedno sa njima priseti starih, ali lepih dana.
– Ideja da obeležimo pet decenija potekla je najpre od Velje Malbašića i mene, mada verujem da su i drugi naši drugovi znali da se godišnjica bliži. To se do sada u Manđelosu nije obeležavalo, pa je time kuriozitet još veći. Naročito nam je drago to što smo se ponovo sreli sa našom učiteljicom. Iskreno da kažem, neki od nas su mislili da je i preminula, ali srećom nije. Sada smo obnovili stare kontakte i trudićemo se da tako i ostane, kaže jedan od učenika slavljeničke generacije Milan Grabić.
Najveći broj đaka koji je 1967. završio osnovnu školu u Manđelosu – nije završilo fakultete. Svega dvoje je uspelo da završi Mašinski i Tehnološki fakultet. Vremena su tih godina bila teška, pa su roditelji decu radije usmeravali na zanate. Najveći broj njih otišao je iz Manđelosa, a ima i onih koji su, tragajući za boljim životom, stigli do Australije.
– U toj generaciji bilo je dece rođene između 1948. i 1953. godine, a prava generacija koja je zaista bila na redu da sedne u klupe bila je ona rođena 1952. godine. Mi smo 1959. pošli u školu, a završili je 1967. godine. Došla deca iz Bosne u Srem i odmah ih sve, bez obzira na godine poslali u školu. Imamo i dva učenika koji su, kao najstariji, iz osnovne otišli u vojsku, a bilo je i drugarica, tačnije bila je jedna devojčica, koja se iz sedmog razreda udala i otišla, tako da ni danas ne znam da li je završila školu ili nije, kaže Milan Grabić, jedan od đaka slavljeničke generacije.
Iako je u prvorazredne klupe selo tridesetak đaka, u jednom momentu, “kupivši” one koji su ponavljali ili kasnije došli, generacija 1952. “popela se” na čak četrdeset učenika. U Manđelos su tada dolazili i učenici iz Ležimira, a kada je ova generacija upisala peti razred, u manđeloškoj školi prvi put pojavio se i osmi razred.
– Zamislite vi sada da imate dete koje sa 11 godina umesto da ide u četvrti razred krene u prvi. To je nemoguće. Ali u ono, naše vreme, to je bilo više nego moguće. Mi došli iz Bosne, tamo rat sve uništio, bili smo teška sirotinja i prosto je normalno da roditelji svoju decu nisu mogli ni da šalju u škole jer nekih razvijenijih obrazovnih ustanova nakon Drugog svetskog rata na našem prostoru, a najveći broj nas je u Manđelos došao od Bosanske Krajine, nije ni bilo. Potom je usledio i nasilni premeštaj u Srem, pa kada smo se kako-tako skrasili mogli smo se i posvetiti školovanju. Sistem je ovde postojao, bio je ustrojen i polako smo postajali deo novog društva. Nekada, u šali ja volim da kažem da smo se i pripitomljavali, kaže Grabić.
Iako najveći broj njih nije završavao fakultete, postajao doktor nauka i ostvario inostrane karijere što se danas jedino smatra vrednim i prestižnim, Manđelošani su, kako sami sa ponosom kažu, izrasli u generaciju vrednu, poštenu, pravdoljubivu i uvek spremnu da pomogne svojoj zajednici.
– Družili smo se, igrali, učili zajedno. Za nas družba nije prestajala sa školskim zvonom, kao što je to slučaj danas po gradovima i selima. I kasnije, kada smo poodrasli, nastavili smo da se družimo. Jedni drugima smo pomagali oko daljeg školovanja, ko je šta znao i mogao, u slobodno vreme smo išli na igranke, na fudbal, a voleli smo da igramo i “rauba” na igralištu. U naše vreme škola nije bila tako dobro opremljena i sređena kao danas, ali to nama i našoj učiteljici nije bio problem. Kreativnošću i ljubavlju prema poslu i nama – deci, svedočila je da se može raditi i kada vam nedostaje toliko toga, svedoči Grabić.
Da li će se ova generacija Manđelošana i naredne godine okupiti, tek ostaje da se vidi. Ono što je sigurno jeste da se malo koja naša osnovna škola može pohvaliti učenicima koji i posle toliko decenija nizu zaboravili na svoje prijatelje i prijateljstvo.
