LJUDI I SUDBINE: BILjANA PETROVIĆ, DEVOJKA OŠTEĆENOG VIDA, POSAO NAŠLA U DOMU ZDRAVLjA
Istančana čula nadomeste hendikep
Piše: Gordana Majstorović
Prva od četiri kćeri Nenada i Dušanke Petrović iz Nove Pazove Biljana Petrović, rođena je u septembru 1982. godine u Zemunu i na nesreću, pri rođenju oštećene su joj oči. Iako je slepa od rođenja, ova smela, energična i prodorna, ali skromna devojka, zadivljujuće je samostalna i uprona, s istančanim čulima sluha i dodira, vešta u svom poslu, nema nikakv kompleks niže vrednosti i spremna je da otvoreno govori o svom hendikepu.
– Od rođenja sam slepa jer su majku porađali na vakum i oštetili su mi oči, ali ja sam bez komplekasa što se toga tiče i otvoreno mogu da pričam o tome. Recimo, levo oko nemam formirano, a desno imam i, kao što vidite, gledam stalno u nekog i otvoreno mi je, ali ne vidim – započinje svoju životnu priču Biljana.
Završila medicinsku školu
– Školovala sam se u Zemunu u OŠ „Veljko Ramadanović“, pri Zavodu za decu oštećenog vida. Tu sam završila osnovnu školu i savladala Brajevo pismo – kaže Bilja koja je u osnovnoj školi bila đak generacije, prva se učlanila u školsku i druge biblioteke, ali i pobrala prve i druge negrade na pokrajinskim i republičkim takmičenjima u čitanju na Brajevom pismu.
– Sada se sve manje čita Brajevo pismo i za mene jeste velika šteta da čovek koji ne vidi ne čita Brajevo pismo zato što se sve više knjige čitaju preko diskova na kompjuterima. Doduše, stariji ljudi još uvek čitaju Brajevo pismo. Mnogo sam Brajevih knjiga pročitala. Prebrzo čitam. Srednju medicinsku školu sam završila u Deligradskoj na Slaviji, za fizioterapeutskog tehničara oštećenog vida. Za vreme srednje škole bila sam u internatu u Zemunu, a imali smo organizovan prevoz do škole. Od marta do septembra 2011.godine odradila sam pripravnički staž ovde u Domu zdravlja u Staroj Pazovi i odmah sam položila državni ispit, da znam ko sam. Znači 20. septembra sam završila pripravnički staž, a već 22. sepembra položila državni ispit. Onda sam imala pauzu od godinu dana, pa su me zavali u neke javne radove, isto ovde, a zvanično sam zaposlena 1. decembra 2012. godine u Domu zdravlja u Odeljenju za fizikalnu medicinu po Zakonu o zapošljavanju osoba s invaliditetom – priča nam Bilja Petrović.
Sa svima se dobro slaže
– Sa kolegama se dobro slažem, nemam ja tu nikakvih problema, ni sa njima, ni sa nadređenima. Ni sa pacijentima. Uopšte, nemam problema ni sa kim, jer ja sam takva da se brzo prilagodim i uklopim. Bilo gde sada da odem, brzo ću se uklopiti. Prihvaćena sam sasvim normalno, sama se krećem ovuda, a na posao dolazim i vraćam se sa našim vozačem saniteta. Sa pacijentima se lepo dogovaram i oni mene slušaju. Nije nikada bilo nikakvih icidenata i ostalo. Mnogi od njih odmah ne primete da sam slepa, ali kada se malo bolje zagledaju, pitaju me da li stvarno ništa ne vidim. Otvoreno kažem da ne vidim ništa. To mi se dešava i van posla, kad putujem, recimo – priča naša sagovornica i naglašava da se zaposlila po konkursu i da je zadovoljna svojim radnim mestom.
Ovde radi samo manuelne masaže. Posla ima nekad manje, nekad više, ali ona je tu pronašla sebe. Drago joj je što je našla posao u svojoj struci, posebno u današnje vreme kad do zaposlenja teško dolazi „svako, a kamoli osoba s invaliditetom.
Razvijenija čula
– Tačno je da ljudi s hendikepom imaju čulo više. Recimo, ja imam istančaniji osećaj u rukama, odnosno čulo dodira, ali i sluha. Na daljinu jako dobro čujem. Primera, radi, tačno čujem šta se dešava gore na spratu, ili kad sam ovde, čujem čak od ulaza nekog kad dolazi. Raspoznajem tačno koleginice po hodu. Kažem, ovo je ova, ono je ona i ta izoštrenost čula pomaže mi i u poslu i uopšte, u svakodnevnom životu, kod kuće – rekla nam je ova skromna devojka, čista srca i plemenita duha.
Za nju, čini se, nema prepreke. Šta sebi zacrta, to se potrudi i da ostvari. Ima beli štap ali ga dovoljno i ne koristi.
– Ne krećem se preterano po gradu, ali idem u banku, poštu, prodavnicu, kod moje frizerke, parfimeriju, ponekad do kafića i slično – objašnjava.
Roditelji su navikli na njenu samostalnost i podržavaju je. U svemu je uporna i preduzimljiva.
– Kolege mi često kažu: “Svaka tebi čast, ja bih posustao“ – priča Bilja. – Hrabra sam. Kad nešto hoću, nema šanse da to i ne ostvarim.
I zaista ne posustaje. Sem posla kojim se bavi, Bilja radi i kućne poslove. Sprema kuću, usisava, pere sudove, jedino, kaže, ne ume da pegla, ali ako odluči, i to će da nauči.
– Nije to „Božje slovo″. Pa šta i da se opečem? Opećiću se 50 puta, 51. put neću – kategorična je Biljana. – A što se tiče brisanja i ribanja, to nije nikakav problem. Sve to radim. Jedino ne znam da kuvam. Time se bavi moja mama, ali ako odlučim, i to ću naučiti, dodaje.
Mladima i ljudima slične sudbine Bilja poručuje da budu hrabri i uporni i da ne posustaju, ne samo kad je posao u pitanju, nego i sve drugo u životu. Bitno je da se ne zatvaraju u sebe, u četiri zida, da se što više kreću i da budu, koliko je god to moguće samostalni.