Že­ne

Piše: Milijana Barjakatervić

Evo ka­ko, sam Bog zna za­što, iz­gle­da sa­dr­žaj žen­ske ta­šne za sva­ki dan: ra­zni pa­pi­ri­ći, olov­ka, ne­ka­kav no­tes, knji­ga ili ča­so­pis,  zdrav­stve­na knji­ži­ca (svo­ja i od sve de­ce ako je maj­ka), ke­sa za iz­ne­nad­ni šo­ping (to je ono kad na­glo ku­pi ci­pe­le a ku­ti­ju osta­vi u pro­dav­ni­ci da muž ne vi­di ku­ti­ju), ne­se­ser. A u ne­se­se­ru: če­šalj, kre­ma za ru­ke, ruž, ma­ska­ra, de­zo­do­rans, ma­ka­zi­ce, pin­ce­ta, tur­pi­ja, ma­ra­mi­ce su­ve, vla­žne, le­ko­vi za ne­ko­li­ko bo­le­sti i sta­nja. Za­tim, nov­ča­nik sa ne­što ke­ša ali i kar­ti­ca­ma, če­ko­vi­ma, ne­pla­će­nim ra­ču­ni­ma, kom­plet­nom lič­nom do­ku­men­ta­ci­jom (u slu­ča­ju ra­ta, ze­mljo­tre­sa, cu­na­mi­ja, uda­ra me­te­o­ra), fleš me­mo­ri­ja sa mi­li­on sli­ka, mo­bil­ni te­le­fon (bar je­dan), pu­njač, mr­ve.  Na­spram vre­men­skih uslo­va tu su i ki­šo­bran, ru­ka­vi­ce, ča­ra­pe, na­o­ča­re za sun­ce, za sneg. Pa, žva­ke, bom­bo­ne, klju­če­vi, si­tan no­vac, hi­gi­jen­ski ulo­šci, ci­ga­re­te, pe­pe­lja­ra (vi­de­la maj­ke mi, kod pri­ja­te­lji­ce. Ma­lec­ka s po­klop­cem. Ka­že kad pu­ši is­pred fir­me da ne ba­ca opu­šak na ploč­nik, što po­zdra­vljam), ogle­dal­ce, na­kit, ke­si­ce še­će­ra, ka­fe, iz­ve­šta­ji od le­ka­ra, re­kla­me od ban­ka­ra. Sa­dr­žaj tor­be se, ja­sno, znat­no po­ve­ća­va 8. mar­ta ili u ka­kvoj dru­goj van­red­noj pri­li­ci. Lič­no mi se de­ša­va­lo da u ta­šni no­šam de­lo­ve escaj­ga…ne mo­gu baš da ob­ja­snim za­što. Ali bih vo­le­la da imam ma­lu ba­te­rij­sku lam­pu. To mo­gu da ob­ja­snim. Sma­tram svr­sis­hod­nim i no­še­nje pli­ša­ne ži­vo­ti­nje pro­me­ra de­se­tak cen­ti­me­ta­ra (bez re­pa, sa re­pom 20), za­ka­če­ne za klju­če­ve, iz raz­lo­ga lak­šeg na­pi­pa­va­nja u ta­šni, ma­da ako su u pi­ta­nju klju­če­vi od auta, ume­ju le­ti da go­li­ca­ju po de­snoj no­zi i ta­ko ome­ta­ju kon­cen­tra­ci­ju vo­za­ča (o oni­ma što oka­če pre­gršt amaj­li­ja na re­tro­vi­zor šajb­ne mi­slim da ima­ju ne­ki po­re­me­ćaj, osim što su opa­snost u sa­o­bra­ća­ju). Da­kle ta­šna ne sme bi­ti ma­la. Ako se po­tru­di že­na u nju mo­že da ugu­ra i lap­top ve­li­či­ne sve­ske. Što da ne mo­že.
Vre­me za pro­na­la­že­nje od­re­đe­nog pred­me­ta u žen­skoj ta­šni obr­nu­to je pro­por­ci­o­nal­no hit­no­sti tre­nut­ka. Zna­te već da že­nu mo­ra­te zva­ti dva pu­ta na mo­bil­ni. Pr­vi put da pro­na­đe te­le­fon, dru­gi put da se ja­vi.
Sva­ka nor­mal­na že­na že­li no­vu ta­šnu u no­voj se­zo­ni.  Ona ko­ja to se­bi mo­že i da pri­u­šti, po­sle ne zna gde će s nji­ma. Naj­go­ri tre­nu­tak je onaj kad že­na shva­ti da je pro­me­ni­la ta­šnu a ni­je sve pre­ba­ci­la iz pret­hod­ne, jer za to ni­je ima­la vre­me­na. Ali ko­ri­sna stvar kod pre­me­šta­nja tj. pri­nud­nog či­šće­nja je što se tad is­tre­sa­ju mr­ve, žva­ke, nov­či­ći i na­kit.
Že­ne ka­žu da bez ta­šne ima­ju lo­šu ori­jen­ta­ci­ju u pro­sto­ru, ko­or­di­na­ci­ju i kon­cen­tra­ci­ju, i da su sa njom sra­sle kao da im je deo te­la, po­što po­či­nju da ih no­se  već kao de­voj­či­ce. Kad osta­re že­ne ku­pu­ju tor­be na toč­ki­će.
Ako že­na za­mo­li mu­škar­ca da joj ne­što do­ne­se iz ta­šne, on će do­ne­ti ce­lu ta­šnu iz stra­ha da ga ne­što iz iste ne uje­de, valj­da.
Neo­p­hod­nost no­še­nja ta­šne-ma­ga­ci­na još je jed­na od mno­gih ti­pič­nih raz­li­ka iz­me­đu mu­ška­ra­ca i že­na. A opet, ka­ko god okre­neš, ne mo­gu jed­ni bez dru­gih. Že­ne bez ta­šni i mu­ška­ra­ca, mu­škar­ci bez že­na.