Te­ma

Piše: Milijana Barjakatervić

Ko­ju ak­tu­el­nu te­mu  uze­ti i ob­ra­di­ti u 440 re­či a da ne bu­de pre­si­pa­nje  iz šu­pljeg u pra­zno? Ako uzmem o zna­me­ni­toj gra­đan­ki, sa­mo­hra­noj maj­ci,  ve­li­kom bor­cu, za­to­če­ni­ci u ku­li sop­stve­noj (?), do­sta se ner­vi­ram pa ne mo­gu.
Ako bih o li­ku i de­lu ubi­ce iz ne­ha­ta, ta­len­to­va­nog glum­ca i pi­sca, pro­ga­nja me fi­lo­zo­fi­ja mo­ra­la i ap­sur­da.
O od­li­vu mo­zgo­va ne­ću ni da mi­slim a tek da pi­šem, o po­li­ti­ci ne mo­gu jer ću do­bi­ti osip po te­lu pa mo­ram da pi­jem Pre­sing a on ka­žu ni­je do­bar za rad sr­ca.
O kul­tur­nom ži­vo­tu Mi­tro­vi­ce ne­mam ma­te­ri­ja­la.
Da ana­li­zi­ram oda­kle  ne­ki­ma I za mo­re I za Ko­pa­o­nik ni­je ume­sno.
O bo­le­sti ne mo­gu a da se ne do­tak­nem sta­nja u zdrav­stvu što  do­dat­no iz­lu­đu­je i me­ne i či­ta­o­ca.
Za apo­ka­lip­tič­na pro­ro­čan­stva u  2012.  me bo­li uvo. Kad smo pre­ži­ve­li ovo­li­ke apo­ka­lip­se, šta  još mo­že da nam se de­si osim even­tu­al­no vul­ka­na u Ba­taj­ni­ci, što je ne­mo­gu­će.
O na­ja­vlje­nom ot­pu­šta­nju rad­ni­ka broj­ča­no jed­na­kom oma­njem gra­du, mo­gu da pi­šem cr­no, i slu­tim cr­no, kao  cr­nač­ki kvart Bronks,  a ta­kve cr­ne mo­je slut­nje ni­ko ne bi vo­leo da či­ta.
Da pi­šem o mu­zi­ci i po­zo­ri­štu ne­mam pra­vo jer ni­sam pri­vi­le­go­va­na eli­ta te ne od­la­zim na kon­cer­te i pred­sta­ve, a ka­mo­li, jel­te, na pre­mi­je­re. A ne­mam ni kr­zno, ni mlad, zdrav i prav auto.
Ka­ko ću?
Vo­le­la bih da mo­gu da pi­šem o da­le­kim pu­to­va­nji­ma, iza se­dam br­da i se­dam mo­ra, ali ni­sam Me­me­do­vić. Ne što ne bi zna­la da pi­šem ne­go što ne bi ima­la od če­ga da pu­tu­jem. Mi­slim ko će me­ne po­sla­ti? Ti­ja­nić?
Mo­žda bih mo­gla o do­ma­ćim se­ri­ja­ma ali ima tek dve gle­dlji­ve, pa se ne bih mo­gla baš ras­pi­sa­ti, a od te dve jed­na bu­de ume­sto sva­kog po­ne­delj­ka, sva­kog dru­gog, pa opet oću da po­lu­dim.
O šva­le­ra­nju već pi­sa­la, o na­pu­šte­nim psi­ma pi­sa­la. I o ki­ši sam pi­sa­la. Vi­še o ru­pa­ma po pu­te­vi­ma po­sle ki­še ali sam pi­sa­la. Da­kle ne­ću  o ko­mu­nal­nim te­ma­ma.
Ka­ko o Ni­no­vom do­bit­ni­ku, kad ni­sam knji­žev­ni kri­ti­čar? O Zlat­nom Glo­bu­su bih mo­gla ali  se se­tim An­đi­nog fil­ma pa iz­be­ga­vam. Ne­ću valj­da da pi­šem o Se­ve­ri­ni? Ili Jo­va­ni? Kad smo kod uda­ja, iona­ko ne ­mož` da mi sta­nu u jed­nu šlajf­nu svi obi­ča­ji srp­ske svad­be.
Ni­je lo­še mo­žda  pi­sa­ti o ra­dio emi­si­ja­ma, ali ko ne slu­ša ra­dio bi­će mu do­sad­no da još či­ta o ra­di­ju.
Ustva­ri, evo o če­mu bi mo­žda mo­glo… O hu­mo­ru.
Le­pa te­ma, pa da, ta­man.