Do polovine 1980.godina, proizvodnja šećerne repe u Sremu odvijala se na preko 20.000 hektara, standardnog kvaliteta i prinosima preko 50 t/ha. Prinosi korena šećerne repe u Sremu značajno opadaju, posebno u periodu 1992. – 1995.godine , isti su bili ispod 40 t/ha, sa digestijom manjom od standardnog kvaliteta , dok su se i setvene površine smanjivale za polovinu. Početkom 1996. površine pod šećernom repom naglo se smanjuju, naročito na privatnom posedu, to se dogodilo i sa prinosom i kvalitetom što je posledica više faktora sa različitim stepenom uticaja.
Jedan od glavnih razloga pada prinosa i kvaliteta kao i smanjenja površina pod šećernom repom je bolest rizomanija. Značajan deo zemljišnih površina od 1990.promenio je vlasnika, rizomanijom zarazeni tereni pripali su novim vlasnicima koji nisu znali za rizomaniju. Drugi važan faktor pada prinosa i kvaliteta je nedovoljna količina vodenog taloga suša u godinama 1992,1993.2000.2003.2009.2011. Treći faktor su poznati događaji iz 1992. Proizvodnja je bila pod uticajem ekonomske blokade, (nedostatak goriva, đubriva, zaštitnih sredstava itd.) ubrzalo je pad ove proizvodnje. Prinosi korena u proizvodnoj 1992. 1993. 1994. i 1995 . godini su bili veoma mali. Upotreba mineralnih đubriva svedena je na najmanju meru. Usled nedostatka pogonskog goriva sve agrotehničke mere su obavljane neblagovremeno. U godinama sa viškom padavina u ranu jesen, što se dogodilo 1991, 1998. 2001. 2005. 2007. i 2010. uticaj na malu digestiju imala je i aktivacija viška azota u zemljištu. Najniže digestije u 2002. i posebno u 2003. godini mogu se objasniti delimično i metodom rada privatizovanih fabrika.
Najveći problem u ovoj proizvodnji ipak predstavlja rizomanija , odnosno setva šećerne repe na zemljištu sa rizomanijom i velika rasprostranjenost ove bolesti u zemljištima Srema a poslednjih godina i trulež korena – rizoktonija.
One izazivaju uginjavanje biljaka, smanjenje prinosa, digestije i prinosa šećera.
Na parcelama sa prisutnim patogenima usev netolerantnih sorti može biti potpuno uništen ili smanjen prinos korena i šećera od 50 – 80 odsto.
Prema dosadašnjim istraživanjima u svetu i kod nas, mogućnost ublažavanja “šteta” od rizomanije i rizoktonije je setva tolerantnih sorti šećerne repe. Iskustvo je pokazalo da tolerantne sorte brzo “zastarevaju″ pa se moraju zamenjivati novim. Neophodno je zato stalno ispitivanje proizvodnih svojstava novih sorti i njihovo uvođenje u proizvodnju.
Kako je jedina efikasna mera borbe od rizomanije i rizoktonije primena u proizvodnji novih tolerantnih sorti koje mogu povećati prinos korena, sadržaj šećera, iskorišćenje i na kraju najvažniji pokazatelj prinos šećera to je za očekivati da se proizvodnja šećerne repe revitalizuje i vrati na nivo kada su prinosi bili na evropskom nivou. Ovo je ostvarljivo ako se poveća cena šećerne repe i proizvođačima ove kulture daju subvencije kao u susednim državama.