Zva­li su ga sreć­ni ar­he­o­log

Aka­de­mik Dra­go­slav Sre­jo­vić

Bi­lo je i onih ko­ji su, za­do­je­ni su­je­tom i za­vi­šću, čak, sma­tra­li da ni­je reč o jed­nom od naj­ve­ćih na­ših ar­he­o­lo­ga. Ta­kva tu­ma­če­nja za­sni­va­la su se, uglav­nom, na či­nje­ni­ci da ga je pra­ti­la ne­iz­mer­na sre­ća, i te ka­ko po­treb­na svim na­uč­ni­ci­ma i is­tra­ži­va­či­ma na te­re­nu. A on je bio vi­še ne­go uspe­šan i plo­dan tra­ga­lac, na­rav­no za­hva­lju­ju­ći i na­klo­nje­noj mu bo­gi­nji For­tu­ni, ali pre sve­ga svo­joj ne­ve­ro­vat­noj obra­zo­va­no­sti, ši­ri­ni po­gle­da, upor­no­sti i te­melj­no­sti sa ko­ji­ma je pri­stu­pao sva­kom po­slu, na­ro­či­to bes­kraj­no mu dra­goj ar­he­o­lo­gi­ji. Ka­ko su po­je­din­ci is­prav­no tvr­di­li, cilj nje­go­vog is­te­re­so­va­nja ni­je bi­lo sa­mo pu­ko na­uč­no is­tra­ži­va­nje, već mno­go vi­še “te­žnja da se do­pre do naj­op­šti­jih isti­na o umet­no­sti, ljud­skom stva­ra­nju i dru­štvu”.
Na­rav­no, reč je o aka­de­mi­ku Dra­go­sla­vu Sre­jo­vi­ću, ko­ga se ovih da­na pri­se­ća­mo po­vo­dom dva “okru­gla” da­tu­ma – osam­de­se­to­go­di­šnji­ce ro­đe­nja i pet­na­est go­di­na od pre­ra­ne smr­ti. Naš ve­li­ki ar­he­o­log, uni­ver­zi­tet­ski pro­fe­sor i vi­so­ki zva­nič­nik SA­NU, ro­dio se 8. ok­to­bra 1931. u Kra­gu­jev­cu, umro je 29. no­vem­bra 1996. u Be­o­gra­du. Jed­na be­o­grad­ska i no­vo­sad­ska uli­ca no­se Sre­jo­vi­će­vo ime, a i ču­ve­ni ka­me­ni idol iz Le­pen­skog vi­ra po nje­mu je na­zvan Dra­ga­na.
Za­što su ga sma­tra­li i zva­li sreć­nim ar­he­o­lo­gom, Fe­lik­som, čo­ve­kom ko­me je sve po­la­zi­lo za ru­kom, ne­kim ne­be­skim pro­vi­đe­njem baš u tre­nu­ci­ma ka­da je to bi­lo i “mar­ke­tin­ški” naj­po­želj­ni­je?
Aka­de­mik Dra­go­slav Dra­gan Sre­jo­vić ru­ko­vo­dio je ar­he­o­lo­škim is­tra­ži­va­nji­ma 67 pra­i­sto­rij­skih i an­tič­kih lo­ka­li­te­ta u Sr­bi­ji, Bo­sni i Cr­noj Go­ri, ob­ja­vio vi­še od 200 ra­do­va u ze­mlji i ino­stran­stvu. Ka­da je, 1964, ot­krio kul­tu­ru Le­pen­skog vi­ra iz pa­le­o­lit­skog pe­ri­o­da, sa naj­sta­ri­jom mo­nu­men­tal­nom skulp­tu­rom u Evro­pi i na­se­ljem od sto­ti­nak lju­di, za ono do­ba ve­o­ma ve­li­kim, bi­la je to istin­ska svet­ska sen­za­ci­ja. Za po­tom na­sta­lu knji­gu Le­pen­ski vir – No­va pra­i­sto­rij­ska kul­tu­ra u Po­du­na­vlju (1969), pre­ve­de­nu na en­gle­ski i ne­mač­ki, do­bio je Ok­to­bar­sku na­gra­du Be­o­gra­da, ubr­zo po­stao i do­pi­sni član SA­NU. A on­da se do­ga­đa Gam­zi­grad, ve­le­lep­na let­nja re­zi­den­ci­ja i ma­u­zo­lej rim­skog ca­ra, te­trar­ha Ga­le­ri­ja (sto­lo­vao u Sir­mi­ju­mu, 293 – 296), u ko­joj Sre­jo­vić is­ko­pa­va  ar­hi­vol­tu sa nat­pi­som Fe­lix Ro­mu­li­a­na, ne­pojm­lji­vu ko­li­či­nu zlat­nog nov­ca, por­fir­nu ca­re­vu gla­vu i niz dru­gih vr­hun­skih na­la­za. U obli­žnjem Šar­ka­me­nu pro­na­la­zi i dru­gi ras­ko­šni ma­u­zo­lej, sa ve­li­kom ko­li­či­nom sku­po­ce­nog na­ki­ta ko­ji je pri­pa­dao vi­so­koj lič­no­sti iz Ga­le­ri­je­vog kru­ga…

Pred­sta­vlja­nje 5. bro­ja "Sun­ča­nog sa­ta" u Be­o­gra­du (1995)

U go­di­ni obe­le­ža­va­nja 1700-go­di­šnji­ce us­po­sta­vlja­nja te­trar­hi­je, 1993, “na­me­stio” se niz krup­nih i ne­ve­ro­vat­nih stva­ri ve­za­nih za aka­de­mi­ka Dra­ga­na Sre­jo­vi­ća. Pot­pi­snik ovih re­do­va, me­đu pr­vim no­vi­na­ri­ma uop­šte, po­čet­kom ju­na, imao je čast da u de­pou SA­NU, u dru­štvu “sreć­nog” ar­he­o­lo­ga, vi­di tek pro­na­đe­nu bi­stu im­pe­ra­to­ra Ga­le­ri­ja od cr­ve­nog egi­pat­skog por­fi­ra. Ni­ka­da ne­ću za­bo­ra­vi­ti po­bed­nič­ki osmeh i iskre­no za­do­volj­stvo is­tra­ži­va­ča, ko­ji je upra­vo pri­pre­mao na­uč­ni skup “Vre­me te­trar­ha”, sjaj­nu iz­lo­žbu “Rim­ski car­ski gra­do­vi i pa­la­te u Sr­bi­ji: Sir­mi­um – Ro­mu­li­a­na – Na­is­sus”, sa pra­te­ćim vr­hun­skim pu­bli­ka­ci­ja­ma. Sre­ću da sve to vi­de i u to­me uče­stvu­ju ima­li su i – Mi­trov­ča­ni, po­red po­se­ti­la­ca u Be­o­gra­du, Za­je­ča­ru i Ni­šu.
– Mi­slim da gra­đa­ni­ma Srem­ske Mi­tro­vi­ce Sir­mi­jum mo­že da olak­ša i bri­ge sva­ko­dne­vi­ce. Zna­čaj­no je ži­ve­ti u jed­nom gra­du sa ta­kvom tra­di­ci­jom. Zna­čaj­no je zna­ti da tu sto­je još neo­t­kri­ve­ni spo­me­ni­ci, a da se za one ot­kri­ve­ne in­te­re­su­je ceo svet. Zna­čaj­no je u ovom op­štem si­ro­ma­štvu da ose­ti­mo da smo bar u ne­čem bo­ga­ti. I da­nas, ka­da se bri­ne­mo ho­će li bi­ti hle­ba i ka­ko pre­zi­mi­ti, svi za­jed­no mo­ra­mo da mi­sli­mo na svo­je na­uč­no bla­go, na to ve­li­ko bo­gat­stvo ko­je nam ni­ko ne mo­že od­u­ze­ti – is­ta­kao je aka­de­mik Sre­jo­vić, 5. ok­to­bra 1993, u Mu­ze­ju Sre­ma, ka­da su uče­sni­ci na­uč­nog sku­pa o te­trar­hi­ji po­se­ti­li Mi­tro­vi­cu i lo­ka­li­te­te Sir­mi­ju­ma.
A ono što je, su­tra­dan, u Ga­le­ri­ji SA­NU, autor iz­lo­žbe o car­skim gra­do­vi­ma i pa­la­ta­ma u Sr­bi­ji, aka­de­mik Sre­jo­vić, re­kao po­vo­dom nje­nog otva­ra­nja, po­no­vi­će ka­sni­je i pri­li­kom mi­tro­vač­ke re­pri­ze: ca­re­vi ro­đe­ni na tlu da­na­šnje Sr­bi­je po­vra­ti­li su moć osla­blje­noj Rim­skoj im­pe­ri­ji, svoj za­vi­čaj vi­so­ko uz­di­gli i uči­ni­li ga cen­trom ci­vi­li­zo­va­nog sve­ta. Vo­ljom tih ca­re­va – Mak­si­mi­ja­na Her­ku­li­ja, Kon­stan­ci­ja Hlo­ra, Ga­le­ri­ja i Kon­stan­ti­na Ve­li­kog, Sir­mi­jum i Na­i­sus su po­sta­li car­ski gra­do­vi, a Gam­zi­grad ve­le­lep­na im­pe­ri­jal­na pa­la­ta. Nji­ho­vi spo­me­ni­ci da­nas spa­da­ju u sa­me vr­ho­ve ka­sno­an­tič­ke ci­vi­li­za­ci­je.

Du­šan Po­zna­no­vić