Sa­mo je sun­ce isto, i že­lja da se tra­je

Bogatstvo Tomaševićeve arheološke zbirke

Ni­kad ni­sam mo­gao bez uz­bu­đe­nja sta­ja­ti na ljud­skom ru­kom ob­ra­đe­nom i od upo­tre­be iz­li­za­nom ka­me­nju ne­ka­da­šnjih gra­do­va i zda­nja. Od tog obo­re­nog to­plog ka­me­na sa biv­ših gra­đe­vi­na, pod sun­cem ko­je je isto, u me­ne je uvek ula­zi­la uz­bu­dlji­va vi­zi­ja ži­vo­ta po­mr­lih lju­di i na­ra­šta­ja, nji­ho­vih po­tre­ba, stra­sti, ve­ro­va­nja i za­blu­da, su­da­ra, pri­vla­če­nja i od­bi­ja­nja, ve­či­tog ta­la­sa­nja ljud­skog mo­ra na tvr­doj i ne­pro­la­znoj ze­mlji. Tre­pe­re­nje po­dnev­ne že­ge na ovom ka­me­nju, ni­je za me­ne go­la i ne­ma igra sti­hi­je, ne­go go­vor ži­vo­ta i sli­ka onog što je sa­da i što će bi­ti u ve­li­koj i pro­men­lji­voj i ve­či­to is­toj dra­mi ljud­skog po­sto­ja­nja. (An­drić: ”Na ka­me­nu, u Po­či­te­lju”)

Se­di­mo tog 30. ju­na u pro­sto­ru Za­vi­čaj­nog mu­ze­ja u Ru­mi. Pred na­ma bo­ga­ta ar­he­o­lo­ška zbir­ka, jed­na pro­šlost ta­ko bli­zu, a ta­ko da­le­ko. Pe­har od ke­ra­mi­ke, ka­me­ne se­ki­re, mo­ti­ka, srp, na­u­šni­ce, no­vac, ri­tu­al­na va­za… Dra­gan To­ma­še­vić iz Ru­me, na­stav­nik bi­o­lo­gi­je u pen­zi­ji, autor zbir­ke, čo­vek ko­ji je dve de­ce­ni­je svog ži­vo­ta po­klo­nio tra­ga­nju za isti­nom i taj­nom po­sto­ja­nja, a na lo­ka­li­te­tu rav­nog Sre­ma.

Dragan Tomašević sa peharom

Pred na­ma je sli­ka­ni pe­har iz Len­đer­ske kul­tu­re – če­ti­ri hi­lja­de go­di­na pre na­še ere. Cen­tral­ni deo te kul­tu­re je da­nas u Ma­đar­skoj, Is­toč­noj Sla­vo­ni­ji, Za­pad­nom Sre­mu. Ot­kri­ven je na ”Tur­skoj ba­ri” kod Bre­sta­ča. Neo­če­ki­va­no.

Ora­nje i ka­me­ne se­ki­re

Dr Pre­drag Me­do­vić, biv­ši pro­fe­sor ar­he­o­lo­gi­je na no­vo­sad­skom uni­ver­zi­te­tu, u knji­zi ”Voj­vo­di­na u pra­i­sto­ri­ji” o ovom pe­ha­ru pi­še – je­dan od naj­lep­ših ke­ra­mič­kih pro­iz­vo­da pra­i­sto­ri­je Voj­vo­di­ne.

To­ma­še­vić je ’66. po­čeo da ra­di u ško­li u Bu­đa­nov­ci­ma. Ostao je tu 25 go­di­na. Ne ide u ka­fa­nu, ne pod­no­si la­ku za­ba­vu. Vo­li pri­ro­du. Še­ta po­ljem i slu­čaj­no, na pre­de­lu ”Bu­na­ri­ne”, na sve­že iz­o­ra­nim nji­va­ma pri­me­ću­je pred­me­te, ma­lo čud­ne za na­še vre­me. Ka­me­ne se­ki­re, ko­ma­di ke­ra­mi­ke. Ta­ko je po­če­lo, tra­ja­lo je sve do ’93. go­di­ne.

To­ma­še­vić ni­je is­ko­pa­vao, on je pri­ku­pljao is­ko­pa­no. Ot­krio je dva­de­se­tak lo­ka­li­te­ta. ”Bu­na­ri­ne” pri­pa­da­ju Vin­čan­skoj kul­tu­ri, ”Tur­ska ba­ra” Len­đer­skoj (neo­lit – mla­đe ka­me­no do­ba), tu je Vu­če­dol­ska kul­tu­ra (ka­men i ba­kar), Be­le­gi­ška kul­tu­ra, ot­krio je pri­su­stvo Kel­ta na ovim pro­sto­ri­ma (gvo­zde­no do­ba), tu je i rim­ski pe­ri­od. Naj­va­žni­ji pred­me­ti iz rim­skog do­ba – po­ljo­pri­vred­ni ala­ti: ašo­vi, mo­ti­ke, sr­po­vi, dr­vo­delj­ske alat­ke. Ka­že To­ma­še­vić, ti ala­ti se ne raz­li­ku­ju mno­go od da­na­šnjih, sa­mo su mno­go te­ži. Nji­ma su oči­gled­no ra­di­li ro­bo­vi, te­ški su da ih ovi ne bi lo­mi­li. A i – ko­ga bri­ga za mu­ku ro­bo­va.

Neo­lit­ski hram

– Sve što na­đem, oči­stim od ze­mlje, od slo­ja pra­ši­ne, ka­men­ca. U Mu­ze­ju gra­da Be­o­gra­da mi jed­na že­na, ar­he­o­log, ka­že: ”Vaš ma­te­ri­jal je iz­u­zet­no kva­li­te­tan, jer je oču­van. Za­to je dra­go­cen u mu­ze­o­lo­škom smi­slu. Mno­gi či­šće­njem taj ma­te­ri­jal uni­šte.” Ni­sam imao na­me­ru da ko­pam po ”Tur­skoj ba­ri”, ali pri­me­tim da se ora­njem is­ko­pa­va­ju pred­me­ti od zid­nog le­pa. Znao sam – is­pod ima ne­što. I tu sa, ’76. na­šao ovaj pe­har. I još pet ma­njih pe­ha­ra, svi od ke­ra­mi­ke. Te biv­še ku­će su iz­go­re­le, ob­ru­ši­le se, i tu ke­ra­mi­ku za­tr­pa­le. Pe­har je pu­kao na pet de­lo­va. Ta ”Tur­ska ba­ra”, to ne­ma nig­de u Voj­vo­di­ni. Imam 30-ak po­su­da sa tog lo­ka­li­te­ta. Jed­na od tih ku­ća bi­la je neo­lit­ski hram. Tu su tri ma­la i je­dan ve­li­ki pe­har, jed­na ri­tu­al­na va­za – slu­ži­la je za ver­ske ob­re­de. Za­klju­čio sam da je u pi­ta­nju teč­na li­ba­ci­ja – pri­no­še­nje žr­tve u vi­du teč­no­sti (kr­vi ili mle­ka)-pri­ča To­ma­še­vić.

Dra­gan To­ma­še­vić je pri­ku­pio 1860 pred­me­ta. Pre­dao ih Mu­ze­ju. Za­jed­no sa Đor­đom Bo­ško­vi­ćem, isto­ri­ča­rem umet­no­sti, sa­či­nje­na je fo­to do­ku­men­ta­ci­ja, pa po­tom disk. Kad je to vi­deo, dr Me­do­vić ga pi­ta: ”Čo­ve­če, kad ste to­li­ko ma­te­ri­ja­la pri­ku­pi­li ? Pa, tu ima sve, od Ada­ma i Eve, do 20. ve­ka”.

Pred čim je ostao nem?

Pe­har je i umet­nič­ko de­lo

– U po­čet­ku je to bi­la ra­do­zna­lost, pri­vu­kla me neo­bič­nost pred­me­ta. Sve­sni ste da ko­pa­te po pro­sto­ru na kom su pre hi­lja­du go­di­na ži­ve­li lju­di. Ne­kim se pred­me­ti­ma di­vi­te. Ot­kri­va­te ono raz­li­či­to: ovo je iz neo­li­ta, ovo su ra­di­li Ugri. Pi­tam se, o če­mu su mi­sli­li, ka­ko su shva­ta­li ži­vot, šta ih je pre­o­ku­pi­ra­lo, če­mu su se na­da­li. To je za­go­net­ka. Ne­što što je bi­lo, u ne­po­vrat je ne­sta­lo, te­ško je shva­ti­ti ka­kvi su bi­li ti lju­di. Ima li ne­ke spo­ne me­đu tim ve­ko­vi­ma, i tim lju­di­ma? Mi­slim, to je vo­lja da se ži­vi, da se tra­je. To je je­dan sna­žan na­gon da se tra­je u vre­me­nu, i pro­sto­ru. Po­sto­ji tu uzroč­no-po­sle­dič­na ve­za, no­va kul­tu­ra se na­sla­nja na sta­ru. U po­čet­ku je bi­la ka­me­na se­ki­ra, sve do na­stan­ka mo­ti­ke. U ka­me­nom do­bu je bio je­len­ski pa­ro­žak, srp od je­len­skog ro­ga sa ume­ci­ma od ko­ma­di­ća kvar­ca, oni su oštri i po­slu­ži­li kao srp. Mno­go ka­sni­je na­sta­je srp od me­ta­la. Pred čim sam ostao nem? Pa, ipak, to je pe­har. Shav­tio sam vre­me­nom da je to umet­nič­ko de­lo – pri­zna­je To­ma­še­vić.

I ta­ko, ne­ki ka­žu da je to strast, dru­gi po­tre­ba da ne­što ot­kri­je­te. A To­ma­še­vić je ot­krio i dve ne­kro­po­le, jed­nu slo­ven­sku iz pe­ri­o­da od 9. do 12. ve­ka, dru­ga iz 18. ve­ka, obe žen­ske. A u nji­ma bron­za­ne na­ru­kvi­ce, sre­br­ne na­u­šni­ce, uko­sne igle, per­li­ce, no­vac… Ot­krio je To­ma­še­vić i gde je bi­lo se­lo Si­ta­rov­ci: 2,5 ki­lo­me­tra is­toč­no od Bu­đa­no­va­ca, pre­ma Pe­ćin­ci­ma. Se­lo je ne­sta­lo, ise­li­li ih da bi po­sta­li gra­ni­ča­ri, osta­la na tom me­stu pu­sta­ra. Osta­la je i lo­za Le­po­tić, po Pe­tru Le­po­ti­ću. Ima ih da­nas u Bu­đa­nov­ci­ma, po­sto­ji baš i Pe­tar Le­po­tić. A lo­za je,pre­ma tur­skom pe­ča­tu iz 1566. go­di­ne, sta­ra 450 go­di­na, pri­pa­da­la je sit­nom se­o­skom plem­stvu.

I ta­ko, da­nas, pod sun­cem, ko­je je isto, ži­ve opet ne­ki Le­po­ti­ći. Ni­su to oni iz 1566, a mo­žda ih ve­zu­je ta­la­sa­nje ljud­skog mo­ra na tvr­doj i ne­pro­la­znoj ze­mlji. Mo­žda.

Ka­ti­ca Ku­zma­no­vić