Anketni upitnik baziran je na stavovima lokalnog stanovništva o migrantima i izbeglicama, a sproveden je tokom letnjih meseci ove godine u više mesta u Srbiji, ali sa targetiranim određenim naseljima
Piše: Docent dr Milica Solarević
Prirodno-matematički fakultet, Novi Sad
Departman za geogfrafiju turizam i hotelijerstvo; Katedra za Društvenu geografiju
Ne tako davno, iz koje god sfere da dolazimo, „bačeni smo na test“, a da li smo i prošli, još uvek ne znamo. Migracioni tokovi sa Bliskog istoka i delova Afrike ka Evropi započeti su manjim intenzitetom još 2011. godine, da bi kulminaciju i nezapamćene razmere dostigli 2015. godine. Od marta 2015. godine Balkan je postao tranzitna zona za izbeglice i migrante iz Sirije, Avganistana, Iraka i drugih okolnih zemalja, a broj ljudi koji su preko Grčke, BJR Makedonije i Srbije azil potražili u zemljama Evropske unije ubrzo je prešao milion.
Svakako, problem kod migracija bilo kog tipa predstavlja praćenje podataka i njihovo kontinuirano i harmonizovano beleženje, a pogotovo u ovakvim kriznim i stihijskim situacijama, pa se zadržavamo u okvirima procene. Migrantska kriza kulminirala je u drugoj polovini iste godine, poprimila obrise krize širih razmera, a u središte dešavanja dospela je upravo tzv. balkanska ruta. Ova ruta i Srbija kao njen važan deo i poslednja „stanica“ u vozu do Evropske unije i boljeg života nametnuli su se kao primarno geografski i vremenski opravdani.
Ovi prostori potvrdili su ulogu prirodnog kopnenog mosta između Bliskog Istoka i Afrike sa jedne strane i Srednje Evrope i okolnih regiona sa druge strane, a i sam Cvijić govorio je (parafraziram) da nas neće ništa zaobići kad smo izgradili kuću nasred puta. Tako beše vekovima, pa i sada. Međutim, usled nemogućnosti ili nedostatka želje (da ne zalazimo mnogo u politiku) mnogih zemalja Evropske unije da daju odgovor na migrantsku krizu i deluju u skladu sa nastalom situacijom, sve više se podrška zadržavala na nivou transparentnosti, a mere postajale represivne i vrlo eksplicitne.
Jedan od epiloga bilo je zatvaranje balkanske rute sporazumom između Evropske unije i Turske, u martu 2016. godine, pa su se odjednom hiljade ljudi našli na „ničijoj zemlji“. Ni u svojoj, a ni u onoj gde su videli svoj (bolji) život. Ipak, migracioni talasi su se nastavili, ilegalnim tokovima, a deo tokova se prebacio na Bugarsku.
Prema podacima Eurostata (zvanična statistika EU) u prvoj četvrtini 2017. godine broj tražilaca azila se smanjio za 47 posto u odnosu na isti period u 2016. godini, a 21 posto u odnosu na poslednju četvrtinu 2016. godine. Zabeleženo je oko 164.500 registrovanih tražilaca azila, od kojih je naveći broj i dalje iz Sirije i Avganistana, a na trećem mestu našla se Nigerija. Većina njih želela je u Nemačku, potom Italiju, Francusku, Grčku i tako dalje. Prema nezvaničnim podacima procenjuje se da je u Srbiji ostalo oko 7.000, uglavnom ekonomskih migranata, a da je mali broj njih zatražio, odnosno izrazio želju za ostankom u Srbiji. Dolazimo li onda do naše razvojne šanse ili se pak nameću neka druga pitanja?
Puno volje, još više problema
O svemu ovome pisalo se mnogo i još se uvek se piše, govori, razmišlja, činilo se mnogo toga. U prvi mah i u prvim talasima narod u Srbiji pokazao je svoju tradicionalnu druželjubivost, blagonaklonost, spremnost da se pomogne na razne načine, saosećanje, predusretljivost.
Možemo reći da je to neka vrsta empatije zbog čestih ratnih sukoba i stradanja naroda različitih razmera na ovim prostorima tokom 20. veka, a sigurno se to nametnulo i kao humana i civilizacijska uloga svakog humanog i razumnog bića.
Državni vrh reagovao je pravovremeno i stoički podneo sav „teret balkanske rute“, uprkos vrlo ograničenim kapacitetima, resursima i načinima delovanja.
No, kako je vreme odmicalo, izbijali su neki novi problemi u vezi sa migrantskom krizom o kojima se nije mnogo u javnosti govorilo, ne samo u Srbiji, nego i u državama Unije. Ceo fenomen je prerastao i globalni i samo kao takav u najvećoj meri tretiran, a nestalo je sluha za „običnog čoveka“ i lokalno stanovništvo koje je direktno bilo suočeno sa svim situacijama.
Koristim termin sa svim situacijama, jer su se neke stvari otele kontroli. U prvom migracionom talasu krenulo je samo stanovništvo iz ratom ugroženih područja i kao izbegla lica spašavajući svoj život krenuli su put mira. Međutim, vremenom izbeglicama su se pridružili i kasnije preovladali ekonomski migranti, odnosno lica koja su usled želje za boljim životom potražila put ka Evropskoj uniji i samo iskoristili novonastalu situaciju i već trasirane migracione puteve.
To je stvorilo ogroman pritisak na izbegličke kampove, na propuštanje ljudi preko granice, dovelo u pitanje snabdevanje namirnicama i elementarnim stvarima i otvorilo široka pitanja ekonomske, socijalne, demografske, političke održivosti i stabilnosti zemalja u koje su odlazili.
Neki su samo sebično iskoristili situaciju, a time znatno otežali onima kojima je zaista pomoć bila preko potrebna, a sve više su se odnosi prema lokalnom stanovništvu naselja u koja su dolazili (i prolazili) menjali i okolnosti su bivale drugačije.
Istraživanje
Da li je sve predugo trajalo, ili još traje, da li smo se umorili, šta se promenilo, da li smo učinili dovoljno, ili pak previše?! To su samo neka od pitanja na koje su doc. dr Sanja Božić sa Katedre za Turizam i, doc. dr Milica Solarević, sa Katedre za Društvenu geografiju, želele da odgovore u istraživanju koje su sprovele.
Radi se o istraživanju na Departmanu za geografiju, turizam i hotelijerstvo, Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu, koje je deo dugoročnog projekta pod nazivom „Etničke grupe Vojvodine u 21. veku – stanje i perspektive održivosti“, a koji je finansiran i odobren od strane Pokrajinskog sekretarijata za visoko obrazovanje i naučnoistraživačku delatnost (142-451-2490/2017-02, a rukovodilac projekta je prof. dr Tamara Lukić).
Anketni upitnik baziran je na stavovima lokalnog stanovništva o migrantima i izbeglicama, a sproveden je tokom letnjih meseci ove godine u više mesta u Srbiji, ali sa targetiranim određenim naseljima.
Naime, pošlo se od primarne ideje da su stavovi sada, nakon nekog vremena sigurno po određenim pitanjima drugačiji, zanimala nas je percepcija brige o migrantima i izbeglicama sa aspekta lokalnog stanovništva i lokalne samouprave, ali i ocena istog na državnom nivou. Takođe, konfuzija oko termina izbeglica i migrant, nabrajanje zemalja iz kojih dolaze dali su nam informacije o tome koliko su ljudi stvarno obavešteni ili ne i koliko je njihov stav uslovljen možda ličnim situacijama, a osnovna hipoteza zasnivala se na pretpostavci da će se razlikovati stavovi stanovnika naselja koja su se našla na balkanskoj ruti i onih naselja koja su bila na periferiji i na neki način van rute. Za sam kraj ostavljeno je pitanje koje razmatra mogućnost ostanka migranata u Srbiji i pod kojim uslovima ukoliko je odgovor potvrdan, što je i te kako važan pokazatelj socijalne klime i percepcije nakon svih dešavanja, intervencija lokalne samouprave, države, Evropske unije, nevladinih organizacija i slično, a imajući u vidu da je jedan broj migranata već duže vremena u naseljima koja su na ili bliže ruti.
Navedene pretpostavke i dileme uobličene su u upitnik od 20 pitanja, otvorenog i zatvorenog tipa i skala za ocenjivanje stavova i mišljenja, koji su raspoređeni tematski u setove pitanja. Na je u predviđenom periodu odgovorilo 203 ispitanika, putem onlajn (online) ili štampane forme. Kvantitativni rezultati i njihova statistička, potom i kvalitativna obrada će biti potpuno obajvljeni u međunarodnoj monografiji koja će izaći do kraja godine, kao rezultat projekta, a u narednim pasusima će biti predstavljeni neki od najvažnijih zaključaka do kojih se došlo.
Šta kažu Vojvođani
Najveći broj ispitanika je iz Šida, Novog Sada i Sremske Mitrovice, naselja koja su i primarno targetirana kao naselja na ruti i van nje, potom iz Subotice, Kikinde i mnogih drugih, uglavnom na prostoru Vojvodine. Srednja starost ispitanika je kategorije 30-35 godina, a većina je visoko obrazovana, dok na drugo mesto dolazi stanovništvo sa srednjeobrazovnim nivoom, a većina su zaposleni ili učenici, odnosno studenti.
Jedno od pitanja odnosilo se na set tvrdnji o migracijama uopšte, a generalni stav ispitanika formiran je na osnovu njihovog stepena slaganja ili neslaganja, kvantitativno izraženo do 1 do 5. Većina ispitanika se složila u velikoj meri da migracije dovode do razmene kulture i tradicije, demografskih promena, ali isto tako i do društvenih nemira i narušavanja životnog standarda, što je ukupan generalni stav više približilo negativnom, čemu su doprinele razlike po naseljima.
Stavovi stanovništva naselja koja su bila u žarištu dešavanja i prošla neposredno kroz migrantsku krizu su u znatnoj meri oštriji u odnosu na neka druga naselja. Najveći procenat ispitanika naveo je Siriju i Avganistan kao zemlje porekla migranata i izbeglica, što možemo pripisati i medijskoj informisanosti, jer već na sledeće pitanje znatno manji broj je „tačno“ odgovorio, odnosno znao da napravi razliku između pojma migrant i pojma izbeglica, među ponuđenim odgovorima.
Mišljenje o tome da migracije treba ograničiti samo na ratom ugrožena područja bilo je vrlo podeljeno, dok se većina slaže da država i lokalna samouprava dovoljno brinu o migrantima. Briga lokalnog stanovništva je u velikoj meri ocenjena kao nedovoljna, što je rezultat odgovaranja ispitanika van rute, dok je lokalno stanovništvo naselja na ruti potvrdno odgovaralo o sopstvenoj angažovanosti.
Ne tako zanemarljiv procenat odgovora na ovaj set pitanja potpao je pod kategoriju „ne mogu da procenim“, gde su se našli i odgovori onih koji su u usmenoj komunikaciji izjavili da smatraju da država i previše brine i da se u nekom momentu otišlo i na štetu naselja i lokalnog stanovništvo zarad migrantske situacije, a da je vremenom dolazilo i do nedoličnog ponašanja migranata, da je postalo jasno da ti ljudi ne beže od rata i ljudi su postepeno zazirali od njih i sklanjali se.
Očekivano, većina ispitanika (skoro 100 posto) su imali priliku da vide lično migrante, razgovaaju sa njima, a određen procenat i da na neki način pomogne u kampovima. Na većinu ispitanika najsnažniji utisak ostavilo je ponašanje migranata, a neretko su navedene i kategorije lopovluka, straha i nemira, lošeg odnosa prema meštanima, preterane brige o migrantima u poređenju sa izbeglicama iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske posebno 1995. godine; a svakako tu su i religija i kultura migranata.
Neki od najznačajnijih zaključaka odnosili su se na stav ispitanika o selekciji migranata, vremenskom ograničavanju njihovog zadržavanja i broju kampova u Srbiji i osećaju nemira i straha dolaskom migranata, zbog čega i većina smatra da im ostanak u Srbiji treba dozvoliti samo pod određenim uslovima ili pak ne. Kakvi su to uslovi i kakva je korelacija između nekih pitanja i naselja iz kojih dolaze ispitanici i šta je pokazala kompletna kvantitativna i kvalitativna analiza biće detaljno opisano i grafički predstavljeno u pomenutoj monografiji i naučnom radu.
