Piše: Nemanja Milošević
Srbima se opet ovih dana uvukao strah u kosti. Slike olujnih sistema koji se svake letnje sezone kreću preko Evrope, pa i naše zemlje, još od one superćelijske oluje izazivaju nelagodu u stomacima svih nas. A, kada su slike oblaka potkrepljene onim opasnim naslovima, poput: „Neće niko moći da nas izvuče iz ruševina“ (zaista sam pročitao neku sličnu nebulozu), u narodu ne možemo ni očekivati mir i staloženost.
Iskreno, ni meni nije baš svejedno. Samo što ne slušam prognozu niti čitam meteoalarme, nego, umesto toga, histerično pratim radarsku sliku. Kad vidim da se nešto kreće ka Sremu, sa tendencijom da se provuče kroz onaj budžak kod Šida, želudac mi se okrene naopako.
I, mogu vam reći, taj strah uopšte nije iracionalan, jer jul 2023. godine još uvek nije toliko davan da bismo zaboravili njegove slike.
Naravno, mislim da se niko ovde ne boji grmljavine i kiše. Pa možda čak ni leda. Sve su to nepogode koje nas pre ili kasnije zadese i na koje se zaista ne može mnogo uticati. Ali, mislim da mogu da objasnim odakle dolazi ta jeza u našim žilama koja nas obuzima čim ugledamo onu liniju na nebu.
Problem je, zapravo, u posledicama. U onom čuvenom pitanju, a šta posle?
Evo, na primer, na mojoj zgradi je te 2023. vetar odneo crep. Naravno, pri oluji tog intenziteta, ljuštenje krovova na objektima nije ništa neobično. I ništa tu ne bi bilo problematično da je prinudna uprava zgrade blagovremeno angažovala majstore koji bi vratili crep na svoje mesto ili makar bacili odgore neki najlon. No, sačekalo se da padne još jedna kiša i ode mast u propast. To je samo jedan primer, a takvih zgrada bilo je na desetine.
Naprosto, problem nije shvaćen ozbiljno, stambena zajednica bila je nesložna, a dobrih majstora, takođe, nema dovoljno, pa nemaš koga ni sam da angažuješ. Šta ćeš, kad mnogi rade „preko“, hteli mi to da priznamo sebi ili ne.
Sa druge strane, pri najavi neke ozbiljnije salauke, svako brine i za svoj automobil. Nemaju svi garažu, a nemaju ni novaca za skupe popravke, koje neretko koštaju i više od krševa koje, manje-više, svi vozimo. Brinu se ljudi i da ne ostanu do kolena u vodi, što se, na primer, 2014. godine, a i koji put posle, desilo svima koji žive u dolovima, na mestima gde odvodni kanali nisu baš u najboljoj funkciji.
Poljoprivrednike je strah od uzaludnog truda, ne u smislu da im osiguranje ili država na neki način neće nadoknaditi štetu. Nego zbog toga što su želeli da žive od svog rada, a ne od pomoći.
A, što je najvažnije, svakog je strah za bližnje. Za članove porodice koji u tom trenutku nisu sa nama. Da se nisu zadesili u automobilu u trenutku nevremena, ili da ih kojim slučajem nije uhvatilo negde na sred ulice, peške ili na biciklu.
Te stvari, složićemo se, nisu za igru. A ponajmanje za medijsko naslađivanje i izazivanje panike bombastičnim naslovima i zastrašujućim fotografijama. U takvim trenucima, bitno je da ljudi budu hladne glave, a ne u panici. Važno je edukovati, a ne plašiti. Kad dostignemo taj nivo svesti, možda ćemo i shvatiti da su vremenske nepogode nešto sasvim prirodno. Nešto sa čim hladne glave možemo da se nosimo. Isto kao što možemo da se nosimo i sa njihovim posledicama, samo ako smo dovoljno složni.
