I nemoj da nasedate na te reči „Tako mora“, jer ne mora se tako. Uvek ima izbor, izlaz da ne mora tako. Jedino smrt mora kod svih, a život je da se živi
Piše: Boris Miljković
Tako mora. Dve reči koje su me uvek nervirale su bile te. A ja sam uvek težio da bude lepše. Samo, jebi ga, nisam uspeo. Nisam imao snagu, čvrstinu, odlučnost i nisam verovao u sebe.
Mnogo sam dobio ali previše gubio, tako da i taj dobitak sam dobro tugom, gorčinom prekrio.
Mojih više nema, misleći na oca, tetku, dedu, babu – četiri osnovna stuba mog života.
Rođenih braće i sestara nemam. Sa druge strane tu je Srđan, moj brat od tetke. Jedina jaka, najjača krvna veza sa onim čega nema. On mi je podsećanje ne naše detinjstvo, naš život.
Naravno, sada imam svoju porodicu. Sada sam ja jedan stubova ovoj deci mojoj, a majka im je drugi. Dalje nemaju, nema deda, baba, bili samo moj otac i moja tetka. A lepo je kada dete ima babe, dede…
Oni su na rođenju imali samo jednog dedu, mog Baneta. Naravno, tetka moja nije se dala, i u trenu od rođenja moje Andree preuzela je ulogu babe. Tu ulogu je odigrala do kraja života maestralno, da bi mnoge babe mogle učiti od nje.
Olga i Bane, sestra i brat.
I tako, kad pričaš sa nekim, čuješ: „Ma ćuti, to tako mora“. Pomislim, pa jebo te, kod mene sve moranje. A sada želim da posvetim knjigu njima dvoma koji su hteli, a nisu morali.
I nemoj da nasedate na te reči „Tako mora“, jer ne mora se tako. Uvek ima izbor, izlaz da ne mora tako. Jedino smrt mora kod svih, a život je da se živi.
Meni su govorili da mora, a ja budala…
