Piše: Boris Miljković
Na Ognjenu Mariju je majka (baba) uvek grdila od rana jutra da tog dana ne idem na Dunav. Uglavnom poštovao sam to ja, a i moj kum. Odrasli na Dunavu, stavljali kamenje u zadnju „kapu“ čamca da bi nam kratka „čizma“ pente dohvatila vodu. Bili smo laki, mršavi klinci i dok bi jedan držao rukom pentu, drugi bi sa dve ruke povukao kanap da upali.
I tako smo se vozili po Dunavu od malena i što je skoro čika Vasa pričao u kafani: „Stalno su bili zajedno, evo ih oko ada, evo ih u po noći iz mraka staju na obalu. Ta nemogući su bili“. I jesmo bili nemogući, ali smo znali Dunav. Znali smo opasnosti, znali smo da pređemo po oluji.
I jutros stavljam džezvu na ringlu i učini mi se da iste pokrete radim k`o moj tata kada kuva kafu. Obično bi ustao posle mene i pričao mi dok ja pijem kafu, a on tek stavlja na ringlu. Samo, on je u hladnoj vodi uvek prvo izmešao kafu. Tvrdio je da se tako kuva. Rekoh: „Kako da ne, i odeš da opereš zube, a ono ti sve pokipi“. Onda brišemo zajedno jer nećemo Vesni da kidamo živce rano ujutru.
I setim se avgust je bio, voda krenula. Kum zove: „Ajmo kod Ostoje da pustimo rinu koju“.
Veče već, mene mrzi, ali idem ipak. Spuštam se dole, on dolazi. Pipam mreže, vidim teške. Rekobiće školjki. „Ne lupaj“, reče on „idemo vodom više“. Inače ja sam bio uvek za kraće rine, lakše mreže i nova mesta gde niko ne tera. Njega je to užasno nerviralo, kidale se mreže i uvek je govorio da sam ko čika Nikola, samo bi tamo gde niko ne lovi.
Otišli smo, Vesna ostala sa majkom (babom mojom). Tad je bila trudna sa Andreom koja treba da se rodi krajem septembra. Tata ulazi, kuva kafu, njih dve pričaju. U tom momentu kreće oluja, nevreme. Posle mi Vesna priča: „Ja gledam u babu – ništa, gledam u Baneta – mrtav ladan kuva kafu, gledam napolje – javor samo što vetar ne polomi. Ne mogu da izdržim i pitam čika Baneta: Pa Bore i kum love na Dunavu!? On sipa kafu u šolju i pogleda me onako i mahnu rukom: Ma ne brini, nije im prvi put. Sklonili su se oni još pre oluje. Ne brini, reče i nastavi da pije kafu“.
Baba reče: „Ne brini, čuva ih Ognjena Marija. Poštovali su, nisu išli taj dan na Dunav ni mali kada su bili“. A nas dvojica smo već bili kod Ostojine ade, ja ležao ispod sojenice na nekom otomanu, a on šibicama palio vatru u improvizovanom ognjištu od kamenja.
Sad nismo bili ni mršavi, ni laki, oni dečaci sa Dunava. I dok je sve utihnulo, pojaviše se zvezde i mesec, Dunav prelep.
Kum već imao Nikolu koji je uskoro trebao da napuni dve godine, a ja čekam ćerku da mi se rodi za mesec i kusur dana. Dunav k`o ogledalo, a on reče: „Ajmo kume“ …
