Na gradskim pijacama u Sremu sve je očiglednije da ekonomska situacija menja navike građana. Voće i povrće koje nije savršenog izgleda – starije, udareno ili nepravilnog oblika – sve češće završava u cegerima potrošača, jer je znatno jeftinije, a i dalje upotrebljivo. Mnogi građani vode dnevnik potrošnje i planiraju obroke kako bi izbegli višak namirnica. Na primer, prave plan za nedelju dana: kupuju samo ono što će stvarno potrošiti, a ostatke u frižideru koriste u narednim danima.
U kriznim vremenima, mnoge domaćice se vraćaju starim receptima koji koriste ostatke. Od preostalog hleba prave prženice ili poparu, od starijih jabuka kompot ili kolač, a od starog povrća čorbu. I mlađi sve više uviđaju vrednost svake namirnice. Mladi ne samo da štede novac, već uče i da sami pripremaju hranu, što utiče na samostalnost i zdravije navike.
Prodavci na pijaci takođe igraju važnu ulogu. Spuštanje cena pred kraj dana i saveti o tome kako najbolje iskoristiti voće i povrće pomažu kupcima da racionalno koriste namirnice.
Zakupci tezgi na mitrovačkoj zelenoj pijaci kažu da se kupci više ne vode izgledom, već isključivo cenom.
-Narod danas mnogo više gleda koliko šta košta, a ne kako šta izleda. Onaj ko hoće lepo na oko pazaruje u marketu, a ne na pijaci. Ovo voće i povrće možda nije najlepše, ali je zdravo i može da se iskoristi. Prodajemo ga po nižoj ceni i kupuje se bez problema. Ljudi više ne bacaju hranu kao nekad, jer se živi teško – kaže jedan od prodavaca na mitrovačkoj pijaci.
Slično mišljenje deli i njegov komšija sa susedne tezge koji ističe da se posledice krize najbolje vide upravo na pijaci.
-Ljudima je danas najbitnije da je roba jeftinija, zato se prvo rasporoda ono što prodajem po nižoj ceni. Kupci ne pitaju da li je jabuka i kruška lepša ili ružnija, da li je udarena ili ima fleku, nego gledaju kako da uštede. Bitno im je da im novčanik ostane deblji, jer vlada sveopšta besparica. Ovde se najbolje vidi koliko je narodu teško, jer uvek pitaju može li još jeftinije – naglašava on.
I kupci otvoreno priznaju da se sve više oslanjaju na jeftinije namirnice.
-Kupujem ovo što nije najlepše, jer znam da je isto tako kvalitetno kao i ono koje izgleda kao sa reklame. Danas se svaki dinar okreće dva puta, a meni je važno da se mogu skuvati ručak i da ništa ne propadne – kaže Snežana Ilić, jedna od redovnih kupaca na pijaci.
Najteže je penzionerima, koji sa malim primanjima moraju pažljivo da planiraju svaku kupovinu.
-Imam malu penziju i moram da gledam cenu. Kupujem ono što je jeftinije, nije bitno kako izgleda. Od ovoga se napravi supa, čorba, kompot, sve se iskoristi. Navikli smo mi stariji da štedimo, jer nemamo izbora. Takođe, osim sto gledamo voće i povrće koje ima nižu cenu, mi smo prinuđeni i da kupujemo na komad – dva – ističe penzionerka Dragica Marković.
Njena komšinica Slavica kaže da i ona kupuje ovo što je jeftinije, pa makar bilo i malo mekše i dodaje:
-Danas niko nema luksuz da bira po izgledu. Sa svojom penzijom moram da pazim na svaki dinar. Kad platim struju, vodu i lekove, ne ostane mnogo. Kupim ovo što je jeftinije, pa očistim, odsečem šta ne valja i skuvam, napravim supu, sos, kolač… Kod mene se ništa ne baca. Teško je, ali čovek se navikne da štedi.
Sagovornici se slažu da se u vremenima krize sve više ceni svaka namirnica i da pijaca postaje mesto gde se najbolje oslikava socijalna slika društva – borba da se sa što manje novca obezbedi osnovno za život.
Na rumskoj pijaci prodavci pred istek roka robe spuštaju cene, nekad i poklone, samo da se ne baca, ali i da se vrati uloženo. Dobro prodavcima, dobro kupcima, jer neki mogu tako da uštede i polovinu. Najviše se cena spušta bananama. Kalkuliše se cenama, količinom nabavljene robe. Isplati se i kupovati na veliko, pa primera radi na tezgi Jelice Samardžija u Rumi cena opranog krompira na malo je 120 dinara, a na džak je 100 dinara po kilogramu u redovnoj prodaji.
-Gledamo da damo jeftinije, i ljudski je, ali i da se izvuče koji dinar uloženog, jer najgore je baciti. Cena se spušta kad vidiš da roba propada, a još uvek može da se jede. Najčešće su to banane, koje ostaju ukusne i kvalitetne, ali se menja boja kore zbog hladnoće. Primera radi koštaju 200 dinara, ali kad krene da crni spuštamo je na 150 dinara. Tri decenije sam na pijaci i znam koliko robe naručujem, koliko se proda, ali nekad se i spušta cena. Mi gledamo da zaradimo, zato smo ovde, posebno što su nam zakupnine na pijaci velike. A ako je roba oštećena, kome takva odgovara mi poklonimo, ako ne bacimo, a najveći je greh bacati hranu. Mnogo je ljudi koji dođu pred zatvarnje pijace kada mogu da pokupe takvu robu bez plaćanja – kaže Jelica Samardžija, višedecenijski prodavac na rumskoj zelenoj pijaci.
Ne preterivati sa količinom
Penzionerka iz Stare Pazove Piva Krstić, redovno se svežim namirnicama snabdeva na zelenoj pijaci, blizu koje i stanuje.
Na pitanje da li baca hranu, kategorički odgovara:
-Ne, ne bacam hranu. Ja sam naučila, još u selu, da je greh bacati hranu a sada, kada je ovako skupa, ne pada mi na pamet.
Budući da već dugo živi sama i kuva samo za sebe, prilagodila je količine hrane svojim potrebama.
-Kada pripremam krompir, dovoljna su mi dva srednja krompira. Ona jela, koja mogu da stoje, kuvam u većim količinama pa podelim na obroke. Tako je sa sarmom, pasuljem, podvarkom, zamrznem ih u nekoliko činija i odmrzavam po potrebi. Pravim i pite i proje, koje mogu da potraju dva, tri dana, podgrejem ih pre jela i budu dobre. Racionalno kupujem hleb i koristim ga više dana. Pravim i prženice i poparu, kao što većina domaćica radi sa hlebom od juče ili prekjuče. Pošto pripremam jela samo za sebe, to su male količine i retko kad mi ostane. Nemam utisak da se kod nas hrana mnogo baca. Čini mi se da se znatno manje kuva u kući, mladi više jedu van kuće i više naručuju i kupuju gotova jela, što pre nije bio običaj a nije bilo ni mogućnosti – kaže Piva.
I dve domaćiće iz Inđije Ivanka Novaković i Spomenka Matoš svedoče da su se nekada domaćinstva vodila sasvim drugačijom logikom, ništa se nije bacalo, a od ostataka su nastajala jela koja se i danas pamte po ukusu.
-Nekada se znalo, hleb od juče nije za smeće, već za prženice, odnosno takozvane moče. To je bio doručak za celu porodicu, jeftin, a zasitan. Ranije nije bilo mnogo izbora, ali je bilo dovoljno volje i mašte da se od onoga što se ima napravi topao obrok. Hleb se umoči u mleko ili vodu, jaja ako ih ima, i na tiganj. Danas to neki zovu starinskim jelom, a nama je to bilo svakodnevica – ističe domaćica Spomenka Matoš.
Ivanka Novaković se priseća da se u njenoj kući posebna pažnja poklanjala štednji i planiranju obroka.
-Kupovna testenina je bila retkost. Supa se kuvala sa domaćim rezancima, koje sam i kao devojčica učila da razvlačim i sečem – kaže Ivanka i dodaje da se ta navika zadržala do danas.
Obe sagovornice ističu da se nekada drugačije odnosilo prema hrani jer se više radilo i teže dolazilo do novca.
-Svako zrno je imalo vrednost. Danas se često kupuje više nego što je potrebno, pa se baca – kaže Spomenka, dodajući da bi mlađe generacije mogle mnogo da nauče iz starih navika.
Ivanka smatra da povratak jednostavnim jelima nije korak unazad, već način da se živi odgovornije i dodaje:
-Sramota je bacati hranu.
ESN
