Sećate li se onog zvuka? Ne zvona koje para tišinu, već kratkog, ritmičnog kucanja o drvo koji je značio samo jedno: neko je pomislio na vas prolazeći kroz komšiluk. Bez „pingovanja” na Viberu, bez provere kalendara i onog čuvenog pitanja: „Jesi li kući, da ne smetam?”.
Danas su naša vrata postala tvrđave, a naši domovi terminima popunjene kancelarije. Spontanost smo zamenili protokolom, a bliskost najavom od 15 minuta ranije. Dok smo postajali „povezaniji” nego ikada pre, negde između dva „seen-a” i tri dogovorena termina za kafu, izgubili smo luksuz da budemo iznenađeni.
U ovom tekstu istražujemo zašto smo počeli da se plašimo sopstvenog praga, šta smo sve žrtvovali na oltaru kontrole i da li je iskren osmeh na neplaniranog gosta zaista postao stvar prošlosti. Od generacija koje su odrasle uz otključana vrata, do mladih kojima je iznenadni poziv na interfon ravan stres-testu – tražimo odgovor na pitanje: Kada smo prestali da živimo „u trenutku” i počeli da živimo „po dogovoru”?
Izuzetak umesto pravila
Milorad Danilović iz Kuzmina kaže da su spontane posete danas postale više izuzetak nego pravilo, čak i u selu gde su nekada bile sastavni deo svakodnevice.
-Danas se uglavnom prvo nazove da se pita “Jesi kući?”, čisto da se vidi da li je pravo vreme da se svrati. To je postala navika. I kod prijatelja i kod rodbine. Kad sam, recimo, na njivi ili u poslu, pa dođem kući, nisam uvek tu da dočekam nekoga, pa me onda ljudi prvo pozovu da provere – kaže Danilović.
On primećuje da je takvih nenajavljenih dolazaka sve manje, čak i kod starijih generacija, kod kojih su nekada bili uobičajeni i dodaje:
-Ranije se svraćalo bez mnogo razmišljanja – komšinica iz prodavnice, neko usput, pa se sedne na kafu. Danas je i toga sve ređe. Život se promenio, postao je užurban. Ljudi rade jedan ili čak dva posla, stalno je neka trka i frka, zbog toga je pravog druženja je sve manje, iako su ljudi stalno u kontaktu preko poruka i društvenih mreža. Svi smo mi danas na telefonu, onlajn, u kontaktu, čujemo se, dopisujemo se. Ali uživo – toga je sve manje. Ne radi se o tome da se ljudi ne javljaju jedni drugima, nego da se manje druže. Starije generacije su nekad živele drugačije, ali danas svi živimo u istom, novom modelu. I svi moramo da mu se prilagodimo. Život je postao brz, obaveza je sve više, a slobodnog vremena sve manje.
Nikad nismo bez kafe i rakije
Uvek sa osmehom i srdačno Marta Topalović i njeni ukućani dočekuju posetioce. Ne može se reći da su baš gosti jer su često samo u prolazu, svrate „da ne prođu, a da se ne jave“ kako se to kaže.
-Meni je to normalno, da svako ko nas poznaje svrati kad prolazi. Tako je bilo u našem kraju, bilo da je familija, komšija, može biti i poreznik ili neko ko je pošao po drva, svakog smo dočekivali kao gosta i svakom smo se obradovali – priča Marta i dodaje da je u njihovoj kući u Staroj Pazovi i danas tako.
-Bilo da se neko najavio ili nije, mi smo penzioneri pa smo kod kuće i posete nas raduju. To naši rođaci, prijatelji i komšije znaju i navraćaju da nas obiđu, kad stignu.
Marta i za nenajavljene goste uvek ima posluženje.
-Nikada nismo bez kafe i rakije, ako nema domaćih kolača ima neki keks u zalihama, uglavnom, imamo čime da poslužimo goste. Mi smo tako naučili i drugačije ne umemo – kaže Marta.
Ipak, pristojni gosti neće „upadati“ u vreme koje je rezervisano za popodnevni odmor ili za porodični ručak, to je bilo pravilo i kada su sredstva komunikacije bila mnogo skromnija ili su bila svedena samo na lične kontakte. Zna se šta je red, slažu se i starije i mlađe generacije.
Najavljivanje sprečava neprijatnost?
Dobro je poći od sebe, smatra Ana Lazić. U većini slučajeva rođacima i prijateljima najavljuje svoj dolazak.
-Kratka poruka ili poziv je uvek dobar izbor, znak poštovanja. Nije potrebna formalnost, već obzirnost. Naravno, osim ukoliko postoji ustaljena praksa nenajavljenih dolazaka – smatra Ana i podvlači da dobar gost poštuje vreme i privatnost domaćina.
-Najavljivanje sprečava neprijatnost, pokazuje dobru nameru, čuva odnose. Nenajavljen dolazak stavlja domaćina u nezgodan položaj, narušava osećaj kontrole, stvara pritisak, može se shvatiti kao nepoštovanje, ostavlja loš utisak. Po bontonu, najava dolaska je pravilo, nenajavljen dolazak je izuzetak – zaključuje naša sagovornica.
Svako je dobrodošao
Gosti su uvek dobrodošli u kuću Petra Vukobrata iz Novih Banovaca. On, kako sam kaže, rado otvara vrata svojoj rodbini, kumovima i prijateljima, ali isto tako voli i da bude gost. I nekada i danas, kod Petra se neke stvari ne menjaju, za dolazak nije potrebna prethodna najava. Svako je, ističe, uvek dobrodošao, jer se tako, po njegovom mišljenju, čuvaju bliskost i pravo domaćinsko gostoprimstvo.
S druge strane, kada on planira da ode kod nekoga, voli da se najavi, ali isključivo iz praktičnih razloga, kako bi proverio da li je taj neko kod kuće i da li je trenutak pogodan za posetu. Ne vidi u tome formalnost, već znak poštovanja prema drugima.
–S kumom se, na primer, družim dosta često. Njega pozovem samo da pitam da li je kod kuće, a ne da li će me ili neće ugostiti – kaže Petar, uz osmeh.
Ipak, vreme je donelo i određene promene. Za razliku od nekadašnjih dana, danas je gotovo sve pod ključem. Ljudi su postali nepoverljiviji, ali, kako kaže, s razlogom, jer se okolnosti više ne mogu porediti sa onima od pre nekoliko decenija.
–Nekada se nisu zaključavale ni kapije od dvorišta, ni ulazna vrata od kuće. Sve je bilo otvoreno, svako je svakoga poznavao i živelo se mnogo opuštenije. Rado bih se vratio u to doba – priseća se Vukobrat.
Međutim, poslednjih nekoliko godina situacija se znatno promenila i oprez je postao neophodan. Sve se zaključava, jer se, nažalost, sve češće dešavaju krađe.
–Nestaje šunka iz pušnica, meso iz frižidera i hladnjaka. Postalo je jako strašno i ljudi se s pravom plaše. U takvim okolnostima, zaključavanje kuća i imanja postalo je sasvim razumljivo – zaključuje Petar.
Suština je ostala ista
Mišljenja građana Inđije na ovu temu često se razlikuju u zavisnosti od generacije. Mlađa Inđinčanka Dragana Kodžo takođe smatra da je danas gotovo nezamislivo otići u goste bez prethodne najave.
-Danas se u goste ne ide bez najave, jer svi imamo unapred isplanirane obaveze. Ljudi rade, imaju porodicu, decu, slobodno vreme je ograničeno i važno je da se poštuje tuđe vreme i privatnost. Kada se najavimo, znamo da smo dobrodošli i da domaćin može da se organizuje, kaže Dragana Kodžo.
Sa druge strane, starija sugrađanka Inđa Ilić sa nostalgijom se seća vremena kada su posete bile spontane i, kako kaže, srdačnije.
-Ranije se u goste išlo bez mnogo razmišljanja. Samo se pojaviš, popiješ kafu, porazgovaraš i nastaviš dalje. Nije bilo telefona, ni poruka, ali su vrata bila otvorena i ljudi su bili bliži. Danas je sve nekako unapred dogovoreno, a manje je te neposrednosti, ističe Inđa Ilić.
Iako se navike menjaju, sagovornice se slažu da je suština druženja i dalje ista, želja da se vreme provede sa bliskim ljudima, bilo uz najavu ili spontano, kao nekada.
Poštovanje ličnog vremena i prostora
Iako su vremena drugačija, spontanosti je sve manje zbog brzog života. Neki se, sa druge strane, sećaju da su majke i bake još osamdesetih godina prošlog veka govorile da se nigde ne ide nenajavljen, pa čak ni u komšiluk. To se smatralo vaspitanjem, ali to ne znači da vrata nisu bila otvorena za sve koji nenajavljeni svrate. Sve se to razlikuje od kuće do kuće, ali i danas se starije generacije sećaju da je pre i pored najavljivanja bilo sasvim normalno da stignu i nezvani gosti. Kuće su uglavnom bile spremne za njih.
-Sada nam sve manje svraćaju nenajavljeni gosti, posebno od kako je stasao podmladak, sin snaja sa decom. Ranije su dolazili poznanici, prijatelji. Dolazilo se bez najave, samo da te neko pita kako si i da se malo posedi. Takve posete su podrazumevale da se i zamezi nešto domaće, bez opterećenja kao što bi to danas možda bilo. Sa komšijama nije bilo tako, više su to bili prijatelji i familija. Ta se spontanost izgubila u odnosu na starija vremena. Kod dece vidim da se najavljivanje posete podrazumeva. To donekle i razumem, danas je drugačije vreme, živi se jako brzo i sve se dogovara putem mobilnog. Pre se znalo, fiksni telefon se nosio na dvorište i znalo se da će ti vikendom neko doći nenajavljen. I zato se znalo da je sve uvek bilo sređeno, garnitura napolju i u kući, kao da stalno čekaš goste, kaže Ružica Belotić iz Rume.
Brzo vreme, mnogo informacija i mnogo posla diktiraju drugačije trendove. Za mnoge je privatan prostor i vreme za sebe i porodicu prioritet, bez obzira na godine.
-Smatram da je vaspitanje u pitanju i poštovanje tuđeg vremena. Naša porodica nije izgubila spontanost, iako su izazovi ovog vremena veliki. Ali kada imate porodicu, troje dece, obaveze na poslu i u kući, a kada vam je zajedničko vreme sa ukućanima najvažnije, sasvim je prirodno da očekujete da se gosti najave, kao što i sama činim. To ne znači da im se ne radujem, već je naše vreme u kući prioritet, kaže Jelena Vajagić iz Rume.
ESN
