U tišini u kojoj se čuje sopstveno disanje, meštani Grabova žive između prošlosti i sadašnjosti. Selo koje se nekada smejalo dečjem vrisku i komšijskim pričama, danas je mesto tišine, praznih kuća i zatvorenih vrata.
Informacija da srpska sela polako umiru, nažalost, više nikoga ne iznenađuje. Sve je manje ljudi u njima, a oni koji ostaju uglavnom su starije dobi. Kako đaka gotovo da nema, gase se škole, a zbog neisplativosti i manjka radne snage zatvaraju se i prodavnice. Čak i redovne autobuske linije sve češće bivaju ukinute. Jedno od takvih mesta je i Grabovo – selo u opštini Beočin, ušuškano na padinama Fruške gore.
Barica Vidaković, 66-godišnja meštanka u pitomo Grabovo je došla kao dete, doselivši se s porodicom iz Hrvatske. Već 52 godine je u braku sa suprugom Brankom. Izrodili su dve ćerke, petoro unučadi i dvoje praunučadi.
–Život u Grabovu je i lak i težak – kaže Barica i dodaje:
– to se materijalnog tiče, meni i mužu ništa ne fali. Penzioneri smo, ali i dalje ostvarimo neku dodatnu zaradu. Međutim, u duši mi je teško. Nemamo ništa u selu, ni prodavnicu, ni poštu, školu, ali najvažnije od svega, nema ljudi, nemaš kome reći „Dobar dan“, upitati za zdravlje. Izađeš na ulicu, a ona pusta, dođeš do centra, a tamo katanac na nekadašnjoj radnji. Igralište zaraslo u travu, tek poneki pas protrči. Sreća, pa imamo dobre komšije, sa kojima nikada nismo razmenili lošu reč, inače bi život ovde bio još usamljeniji. Prazno je, tužno je – sa težinom u glasu priča Barica.
Seća se ona, pak i vremena kada je Grabovo bilo puno života.
-Nekada… ah, nekada je bilo drugačije. Selo je živelo. Na svakoj klupi ispred kuće sedela je neka baka, ljudi su se sretali na ulici, dece je bilo svuda. Grabovo je malo, ali u njemu je bilo milina živeti. Vredni ljudi, komšijski nastrojeni, prirodne lepote… Međutim, već odavno počelo je da se gasi. Ne znam šta se desilo s nama. Valjda kako se vreme menjalo, menjale se potrebe, težnje mladih, koji ovde nisu videli nikakvu perspektivu. I tako su polako odlazili – priča Grabovčanka.
Prema Baricinim rečima, u selu trenutno ima oko 50 ljudi – „na spavanju“ i većina su stariji životne dobi.
–Volim Grabovo, jako ga volim, ali nije to više ono selo koje je nekada bilo. Mladih nema, stari su uglavnom okrenuti sebi i svojim nekim obavezama oko kuće, pa i to malo što nas ima ne družimo se. Kao nemamo vremena jedni za druge, a u stvari imamo ga, samo smo se “razrodili” – ističe Barica.
Ona dodaje da je selo i prilično zapušteno, nema ko da ga uredi, a ni za koga da se uređuje.
-Sami smo krivi za mnoge stvari, dosta se nemarno ophodimo prema Grabovu, nismo i ne čuvamo njegove lepote. Privatnici koji ovde imaju svoje pogone takođe ne mare za selo, recimo asfaltni put je zbog njihovih mašina stalno prekriven zemljom, odnosno blatom čim padne kiša. Ranije samo u selu koristili izvorsku vodu, ali smo zapustili taj izvor. To je naša velika sramota. Ipak, možda najveći problem sa kojim se i ovo malo nas koji ovde živimo svakodnevno suočava, jeste činjenica da je prodavnica zatvorena. Meštani su primorani da po osnovne namirnice idu do obližnjih mesta – Sviloša, Banoštora… kako ko stigne. Oni koji imaju automobil moraju ga redovno paliti, jer bez prevoza ne mogu da funkcionišu. Pošta u Grabovu nikada nije postojala, a ambulanta radi jednom sedmično – sredom. Što je, s obzirom na broj stanovnika, sasvim zadovoljavajuće – navodi Barica.
Kako objašnjava, autobuski prevoz gotovo da ne postoji. Ima samo jedna linija – u 13 časova. Nekada je, kaže, bilo čak sedam do osam polazaka dnevno. Danas, i ta jedna linija je više simbolična.
Vreme iako se ponekad čini da u Grabovu stoji, ipak protiče, dan za danom, godina za godinom.
–Deda i ja nikada ne sedimo skrštenih ruku. Odlazimo u nadnicu, iako nam to nije nužno, moramo sebi da ispunimo vreme. Uvek sebi nađemo neki posao, samo da se dan popuni – kaže.
Jedina dva mesta koja okupljaju ljude u selu jesu lovački dom, kao i manastir koji svakodnevno poseti veli broj vernika.
–Ima nade dok god ima ljudi. Samo je pitanje – koliko nas još ima i koliko dugo ćemo moći da izdržimo? Grabovo polako, ali sasvim sigurno umire, tužna i teška istina – završava Barica.
D. Tufegdžić
