Kada se 16. septembra 1928. godine nadneo nad otvoreni grob Radivoja Popovića, osnivača „Gluvonemog zavoda“ u Mitrovici, prve takve škole među Južnim Slovenima koja je svom utemeljivaču osim dosta stradanja, nerazumevanja, borbe i prilike da uprkos svemu dokaže sopstvenu spremnost na samožrtvu i delotvornu ljubav, „donela“ i slavu pionira specijalnog vaspitanja na Balkanu, Jovan Udicki, ondašnji mitrovački učitelj sa pravom se upitao, da li oni koji iza Popovića ostaju treba više da žale njegovu smrt ili težak život koji je živeo?
Zbog ljubavi koju je pružio onima od kojih se pre stotinu godina okretala glava, (a ni danas nije mnogo bolje) kao i zbog svega što je učinio na polju srpske prosvete, Udicki je Popovića nazvao „istinskim narodnim učiteljem“ koji se „nije odrekao svoje misije i plemenite ideje uprkos istinski teškim okolnostima“ u kojima je radio.
„Tu, gde si trebao da imaš najviše potpore, našao si ravnodušnost, manu današnjeg društva, koje nerado gleda na velike pothvate jednoga čoveka, a pogotovo onoga čoveka koji prvi nešto pokrene“, rekao je tada Udicki i po svemu sudeći izrekao ne samo sud o svom, već, na žalost i o našem vremenu.
Jer, upravo u našem vremenu, usled nemara i hroničnog nedostatka zahvalnosti i svesti da istorija ne počinje od nas, da smo dužni ne samo sebi, već i generacijama koje su živele, radile pre nas i našem gradu ostavile ono najlepše, zbog čega ga vredni upoznati, spomenik Radivoja Popovića na Pravoslavnom groblju preti da se na uruši. Nakrivljen, on na 170. godišnjicu Popovićevog rođenja i gotovo 100. godišnjicu upokojenja, svedoči da nismo dostojni velikog dela ovog Vaščanina.
Zbog toga, staranje o njegovom grobu danas za nas mora biti imperativ. Zbog svoje posvećenosti brizi o onima koje je svet odbacivao, Popović nije imao svoje dece, ali je nepresušnom ljubavlju, svakoga ko je sposoban da i danas istu oseti, učini svojim potomkom.
Neposredno pred smrt, Radivoj Popović nagrađen je za svoj rad Orednom Svetog Save petog stepena. Pa ipak, usled teškog života i nemaštine (u momentu smrti u njegovom džepu nađena su samo 2 dinara) taksu za orden platili su mitrovački učitelji na čelu sa Udickim koji je, u završnom času Popovićeve sahrane kao najveće njegovo delo istakao činjenicu da je svet napustio „kao junak“ koji je iako je „sve izgubio“ darovao sebe svetu koji ga nije razumeo, nalazeći u stalnoj borbi i žrtvi svoje najveće „zadovoljstvo“. „Ostavio si nam lep primer da je kapital jednoga čoveka: čista savest, dobra duša i čestito srce, koje si ti imao. S time nas ostavljaš i ležeš u krilo matere zemlje, da te ona toplo primi i dade mesto.”
Ako želimo da i za nas jednom kažu iste ove reči, najmanje što moramo da učinimo jeste da uredimo grob Radivoja Popovića i da mu se na dostojan način, u godišnjici njegovog upokojenja, odužimo.
S. Lapčević
