Piše: Nemanja Milošević
Školska godina je završena, a pred sam odlazak đaka na letnji raspust, Srbijom su se širile vesti o izmenama Zakona o udžbenicima.
I ove godine, tradicionalno, nadležni su se setili da su đački ranci našim osnovcima preteški, pa će tako, po svemu sudeći, biti tačno propisana dozvoljena težina đačke torbe u zavisnosti od dečijeg uzrasta. Mlađi osnovci smeće da nose ranac težak do tri kilograma, učenici petog i šestog razreda do četiri, a najteži ranac, onaj od pet kilograma, nosiće sedmaci i osmaci.
Sve je to, složićemo se, lepo. Ali, moram nešto da priznam. Meni je još kao detetu palo na pamet da možda ne bi bilo loše da u školi imamo ormariće u kojima bismo mogli da ostavljamo višak udžbenka, a da kući nosimo samo one knjige koje su nam potrebne za domaći zadatak ili učenje. Iako ih nismo imali ni blizu kao današnja deca. Međutim, izgleda da je veliki izdatak bio nabaviti takve ormariće sve ove godine. Kao i uvek, postojala je gomila prečih stvari za potrošiti novce.
Doduše, nije da nije bilo reči o ostavljanju knjiga u školi. Pričalo se svojevremeno i o duplim kompletima udžbenika, od čega se odustalo, između ostalog, zbog toga što srpski roditelji ne bi mogli da ih priušte. Ruku na srce, u onim opštinama u kojima udžbenici nisu besplatni, roditelji jedva uspevaju da priušte i jedan komplet, s obzirom na njegovu cenu koja je ravna ceni jednog jugića u voznom stanju.
No, mislilo se u novim izmenama zakona i o ovom problemu. Državni vrh je nedavno pokrenuo inicijativu za uvođenje nacionalnih udžbenika u osnovnim, a možda i srednjim školama, koje će štampati javni izdavač, dok će cena udžbeničkih kompleta biti ograničena, kao i kriterijumi za izbor udžbenika od strane škola. „Zakonske izmene usmerene su na očuvanje nacionalnog identiteta, razvoja osećaja pripadnosti, poštovanja maternjeg jezika i negovanja tradicije, uz istovremeno podsticanje interkulturalnosti i očuvanje kulturne baštine“, saopštilo je pre mesec dana resorno ministarstvo.
I to je lepo. Napokon ćemo imati izdavača, kakav je u moje vreme bio Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Ali, interesuje tu mene jedna stvar. Na koji način lekcije iz srpskog, muzičkog, istorije ili geografije mogu ojačati nacionalnu svest malih đaka? Nije li to neka vrsta indoktrinacije? I, zar istorija nije ono što se desilo, a ne ono što bi nekome odgovaralo da se desilo? Ako bi naši đaci učili o stradanjima i herojskim podvizima našeg naroda, da li bi bar u nekoj meri bile zastupljene i sve naše greške, pa i zločini? I kakav bi uticaj realno predstavljanje istorijskih događaja imalo na, da tako kažem, razvoj toliko željenog nacionalizma?
A mi, pre dvadesetak godina, nabavljali smo udžbenike od starijih đaka iz kraja. Tarifa se znala – 1.000 dinara za komplet. I falila je tu poneka knjiga, radne sveske su mahom bile ispunjene, ali mislim da nam znanja falilo nije. Znali smo dobro i ko smo i šta smo. Znali smo za naša herojstva, za žrtve, ali i za one stvari koje niko od nas ne želi da zna i koje se ni tada u udžbenicima nisu nalazile. Matematiku smo u srednjoj školi vežbali iz čuvene Veneove zbirke, duplo starije od nas samih, zadatke iz fizike nam je u osnovnoj diktirala nastavnica, a istorija… Tu smo više verovali profesorima nego udžbenicima.
I završismo škole. Završismo i fakultete, sa sve fotokopiranim knjigama (tek tu što su skupe nove). Stekosmo i nekakvo znanje. A kakvo? Pa, na to pitanje lako ćete pronaći odgovor. Dovoljno je da kažem da se pozamašan broj inženjera, doktora i drugih raznoraznih stručnjaka moje generacije raštrkao po belom svetu, trbuhom za kruhom. Tamo negde, gde se to znanje stečeno od dobrih profesora, polovnih knjiga, fotokopija i svezaka ceni, a boga mi i plaća.
