Sve više mladih iz manjih mesta i sela suočava se s istim pitanjem – ostati tu gde su odrasli ili potražiti priliku u gradu ili inostranstvu. Dok jedni vide budućnost u zemlji, poljoprivredi i mirnijem životu, drugi kažu da bez posla, sadržaja i podrške nema razloga ostajati. Šta ih zadržava, a šta tera da spakuju kofere, razgovarali smo sa mladima iz sela širom Srema.
Jedan od onoh koji planiraju da ostanu da žive na selu je i 28-godišnji Milan Ostojić iz Sremske Rače. Iako se zaposlio u Sremskoj Mitrovici, on svakodnevno autobusom putuje do posla jer kaže da ne bi nikada selo menjao za grad.
– U Sremskoj Rači imam rešeno stambeno pitanje, a osim porodične kuće posedujem i 10 hektara zemlje koje obrađujem u slobodno vreme pa mi to dopunjava kućni budžet. Osim toga, moji su ovde već 300 godina i neću ja da budem prvi koji će negde da se preseli. Lepo mi je na selu, jedino što je Rača malo daleko od grada. Međutim, današnja sela nisu zaostala kao što su nekada bila jer se uslovi za život koje imamo ne razlikuju bitno od onih u gradu, a ne važi više ni ono nekadašnje pravilo da se na selu puno radi. Imamo struju, vodu, telefon, internet, a radi se manje nego ikad zahvaljujući savremenoj mehanizaciji. Jedino što nam nedostaje jeste malo bogatiji društveni život, mada mi u Sremskoj Rači imamo ribolovačko i lovačko udruženje, zatim kulturno umetničko društvo i fudbalski klub i tu se okupljamo i družimo. U selu svaki drugi vikend ima utakmica pa je i to na neki način neko dešavanje za nas, prava mini fešta na kojoj se okupljaju svi meštani. Jednom ili dva puta godišnje bude folklorna manifestacija pa i to privuče veliki broj ljudi. Bilo bi lepo da ima još nekih dešavanja, ali i Rača je malo selo i život ovde ima svojih prednosti za one koji vole mir i tišinu – priča Milan Ostojić iz Sremske Rače i dodaje da kada bi mogao da živi isključivo od zemlje koju obrađuje ni bi ni išao da radi u gradu.
Prema njegovom mišljenju mlade od sela uglavnom odbija nesigurnost, jer oni koji žive isključivo od poljoprivrede nikad ne mogu da budu sigurni koliko će da zarade, pa zato nastoje da se presele u grad i da rade za neku sigurnu platu.
Milan dodaje da mu nikad nije dosadno, uvek ima posla kod kuće ili na njivi, naročito leti, kad je lepo vreme, tako da mu vreme brzo prođe. Kada vikendom poželi da negde uveče izađe lako se organizuje sa društvom pa autom skoknu do Bijeljine, Šida ili Sremske Mitrovice, pošto ništa nije toliko daleko da ne bi mogli da odu kad god to požele.
– Nakon završenih studija zaposlio sam se u struci u gradu a vremenom sticajem životnih okolnosti morao sam da pređem u Mitrovicu da živim “pod kiriju”. Verovao sam da je moj prelazak u grad bio samo privremen što se kasnije i obistinilo, ali i dobar test kako bih se snašao ukoliko odlučim da ostanem tu da živim. Prednost grada je brza dostupnost bolnice, kratko putovanje do radnog mesta, širok asortiman trgovinskih prodajnih lanaca i brže i lakše rešavanje administracije, ali sam uočio neke ogromne nedostatke u odnosu na selo. Recimo, u svom rodnom Bosutu imam veliko dvorište, baštu, voćnjake, životinje, poljoprivredne mašine, mir, spokoj i zdraviji način života. Osim tih prednosti, na selu sam, takođe, imao i neograničenu količinu voća, povrća, kokošijih jaja, suhomesnatih proizvoda i to sve iz lične proizvodnje i uzgoja, dok na primer po te iste stvari u gradu mora se ići u market ili na pijacu – objašnjava razliku između života na selu i u gradu 31-godišnji Stefan Tomašić iz Bosuta.
Prema njegovim rečima, kao i sva ostala sela tako i Bosut nije zaobišla bela kuga i velika migracija stanovništva što je, nažalost, trend u našoj zemlji niz godina unazad. Razlozi za to su, smatra Stefan, nedostatak firmi u manjim sredinama koje bi zadržali mlade, a od poljoprivrede i stočarstva se ne može živeti kao nekad. Takođe, jedan od razloga je i manjak kulturno-umetničkih dešavanja i generalno bilo čega što bi češće okupljalo mlade.
– Zbog svega toga nabrojanog rešio sam da se vratim u svoj rodni Bosut, jer imam u planu da na selu zasnujem i porodicu. Obzirom da se bavim pirografijom u slobodno vreme to iziskuje veliku pripremu drveta – od nalaska odgovarajućeg komada drveta koga u Bosutu ima u izobilju, do sečenja, brušenja koje stvara veliku piljevinu i prašinu, a na kraju i lakiranje. Sve to mogu da radim u svom dvorištu jer tamo imam gde i da držim odgovarajući alat, u odnosi na zgradu gde je takav posao gotovo nemoguć. Po struci sam diplomirani mašinski inženjer, trenutno sam na master studijama na mašinstvu i imao sam nameru sa nekoliko prijatelja koji se bave bravarijom i zavarivanjem da otvorimo firmu u selu gde bi pravili metalne konstrukcije i razne vrste uslužne delatnosti u metalskoj industriji, ali kada smo videli kolika su ulaganja u to što se tiče nameta prema državi – odustali smo, jer bi to za nas bilo neodrživo. Ako država želi da zadrži mlade na selu a pogotovo one koji žele da se bave sopstvenim biznisom i tako zaposle još nekog, trebala bi barem na početku da se odrekne nekih nameta koje opterećuju svakog dok ne stanu na zdrave poslovne noge – zaključuje Stefan Tomašić iz Bosuta.
Lepše i kvalitetnije detinjstvo
Jasmina i Nikola Stojić iz Belegiša su u braku 12 godina, imaju troje dece. Jasmina ima 37 godina, Nikola dve više. Poslednjih osam godina bave se poljoprivredom, tačnije stočarstvom. Trenutno imaju oko 150 goveda.
– Oboje smo radili u firmama i kako je, hvala Bogu, naša porodica počela da se širi, shvatili smo da ćemo teško nešto uspeti da napravimo sa svoje dve plate. Opcija da ostavimo selo i odemo u grad nije postojala – počinje priču Jasmina i objašnjava:
– Smatram da će nam deca imati mnogo lepše i kvalitetnije detinjstvo na selu a i sama nisam gradski tip. Ne volim taj brz način života, mnogo je to stresno, a mir nema cenu. Belegiš ima jednu od najlepših škola, nju trenutno pohađa naših dvoje dece. U selu postoji kulturno-umetničko društvo, fudbalski a od skoro i odbojkaški klub – navodi ona.
Mladi bračni par pre desetak godina je razmatrao čime da se bavi.
– Dugo smo razmišljali šta da počnemo a da budemo “sami svoje gazde” i odlučili smo se da to bude stočarstvo. Prvo smo se dve godine bavili svinjarstvom ali se tu nismo pronašli. Rasprodali smo sve svinje i kupili prvih šest teladi 2017. godine. Krajem iste godine smo dokupili još pet junica. Krenuli smo iz početka. Dosta nas je i sreća služila. Imali smo goveda a nismo imali štalu – sve je bilo prepušteno Bogu i prirodi – priča Jasmina.
U početku su stoku držali na belegiškim adama.
– Sva stoka je prve tri godine provela pod vedrim nebom ili nekim improvizovanim objektima gde su se mogle sakriti od kiše i zime. Kada nam je ada postala mala, stoku smo prebacili na našu stranu i zaposlili jednog čoveka, koji ih čuva i dan danas.
Svu zaradu su prvih pet godina ulagali u stočasrtvo.
– Suprug je paralelno radio u firmi i kod kuće sve do kraja 2022. godine, a veliku pomoć i što se tiče fizičkog rada a i finansija smo imali od svekra i svekrve. Oni su uvek bili tu da nam pomognu i da nas podrže – kaže Jasmina.
Ubrzo su napravili štalu površine 1000 metara kvadratnih.
– Moram da napomenem da se mi bavimo samo proizvodnjom mesa, sistem krava – tele, a ne proizvodnjom mleka. Za taj sistem smo se opredelili jer oduzima mnogo manje vremena, nema svakodnevne muže, tele posisa onoliko koliko mu treba a problem sa mastitisom nikada nismo imali.
Kako izgleda radni dan u poljoprivrednom gazdinstvu Stojić, koje, kako se i po prslucima i majicama vidi, pravi svoj brend.
– Nikola svako jutro sa čobaninom pušta stoku na pašu, čisti štalu, priprema im hranu i vodu za veče. Moj deo posla je sve što se tiče papirologije, strogo se mora voditi računa o svakoj promeni na gazdinstvu, svako teljenje, prodaja, kupovina ili uginuće se moraju prijaviti u određenom roku – priča Jasmina i ističe:
– I decu učimo da vole životinje i uključujemo ih u posao. Tatin najveći pomagač je srednja ćerkica Dajana, koja je svakodnevno među kravama, zna kako se koja zove i obično ona kumuje i daje ime svakom teletu. Od posla ne beže ni ostalih dvoje dece, Lena i Dušan. Bez obzira na obim posla, uspevamo i da se vidimo i družimo sa prijateljima, ponekad pobegnemo na vikend sa decom i redovno odlazimo na godišnje odmore na more, zahvaljujući babi i dedi, koji se brinu o svemu dok mi nismo tu – zaključuje Jasmina.
Bolje biti gazda na selu, nego raditi za drugog u gradu
U Malim Radincima, sa manje od 500 stanovnika, isto nadomak Rume manje je mladih koji se odlučuju da ostanu na selu, ali ne i Vasa Cvetković koji ima 20 godina. On posle završene srednje poljoprivredne škole u Rumi ostaje u porodičnom gazdinstvu i nastavlja porodičnu tradiciju poljoprivrednih proizvođača. Kaže da biti sam svoj gazda i ljubav prema prirodi nemaju premca. Naposletku i na matursko veče prošle godine došao je traktorom, ne bi li pokazao koliko voli to čime se bavi.
– Generacije mojih predaka se bave poljoprivredom i to nastavljam i ja. Rođen sam u ovom malom selu, tu sam odrastao, završio školu i nemam nameru da idem u veći grad da bih radio za drugog, kada imam svoje. Poljoprivreda jeste težak i neizvestan posao, ali biti svoj gazda nema cenu, gde sam mogu da se organizujem kada radim. Osim toga volim zemlju i životinje i ta ljubav je tek na selu ona prava. I sam osećaj da možeš sam da proizvedeš svoju hranu je nezamenjiv. A ako mi treba grad u Rumi sam za pet minuta. Osim toga, selo je mir, priroda, veća bliskost sa ljudima i u selu je budućnost. To potvrđuju i sve češći primeri mladih porodica koje podižu decu u selima – kaže Vasa Cvetković, mladi poljoprivrednik iz Malih Radinaca.
Ne zatvaraju se vrata pred komšijom
U malom selu, nadomak Inđije, gde ptice još najavljuju zoru, a vetar nosi miris pokošene trave, živi Jovana Drljača. Ima 29 godina, osmeh koji greje i srce koje zna šta znači dom. Dok su mnogi iz njenog okruženja otišli u gradove, tražeći svetla i karijeru, Jovana je donela odluku koju mnogi nisu razumeli, ostala je na selu.
– Na selu sam se rodila, i ono mi je u srcu, moje LJukovo je moj izbor – kaže ova mlada devojka.
Iako završava fakultet i radi svakodnevno, nikada ne propušta jutarnje trenutke u bašti, među lejama začinskog bilja i cveća koje sama sadi. Priroda joj daje snagu, a mir koji nalazi dok posmatra svoje okruženje, svesna je, ne postoji na drugom mestu.
– Ovde su ljudi drugačiji, na selu se ne zatvaraju vrata pred komšijom. Selo te ne pusti da budeš sam – tvrdi mlada LJukovčanka.
Društveni život za mlade ljude na Ljukovu, priča Jovana Drljača, oslanja se na seosko kulturno – umetničko društvo, fudbalski klub i Lovački dom.
– U tom smislu bi trebalo obogatiti sadržaje na selu, mada mladi ljudi imaju sve manje vremena za zabavu i druženje, jer uglavnom rade i u fabrikama, i u poljoprivredi – kaže ona.
Njena odluka da ostane nije bila beg, već povratak sebi, svojim vrednostima i onome što život čini stvarnim.
Želja za obrazovanjem odvela je Milanku Šponja iz rodnih Čortanovaca u Novi Sad, gde je provela pet lepih godina studirajući Tehnološki fakultet. Bio je to za nju značajan izazov.
– Svakako promena okruženja je sama bila po sebi izazov i kada sam odlazila na fakultet i grad, a i sam povratak. Prilagođavanje iz sela gde je sve mirno i gde su ljudi naviknuti na drugačiji život, odlazak u grad gde je sve ubrzano, ali svakako sam shvatila da mi je mir bitniji i da mi više prija iako sada putujem na posao u grad.
Vreme provedeno u gradu pokazalo je Milanki njegove i nedostatke i prednosti.
– Za mene je nedostatak brzina, sve je ubrzano, svi negde jure, žure, svuda su gužve, dok sa druge strane imate puno prodavnica, apoteka, poslovi su uglavnom skoncentrisani u gradu, što bi bile prednosti tog načina života – tvrdi ona.
Po završenom školovanju nije bilo dileme da li će se ova devojka vratiti u Čortanovce.
– Definitivno je presudio mir koji možete naći u selu, tišinu, možete oslušnuti cvrkut ptica koji vas probudi, a ne autobus koji svira na semaforu, nema gužve , nema jurnjave – zadovoljno priča Milanka.
Mir i harmoniju seoskog života ona ne bi menjala ni ubuduće.
– Nisam se pokajala, i u budućnosti kada budem tražila mesto za dom i porodicu to će sigurno biti neko mesto gde vlada mir i harmonija , koje je ušuškano dalje od buke i među zelenilo – kaže naša sagovornica i dodaje da sada kada je starija život na selu gleda iz druge perspektive:
– Kada sam bila dete jedva sam čekala da odem iz sela misleći da deca u gradu su povlašćenija. Ali sada kada pogledam, čak drago mi je da sam kao dete išla u seosku školu peške sa drugarima, što smo se družili po livadama, a ne u kući za računarima. Nekoliko stvari koje bih izdvojila kao nedostatak života na selu jeste neadekvatan prevoz, nedovoljno lekara, loš obrazovni sistem i još ponešto što bi unapredilo kvalitet života – poručuje Milanka Šponja iz Čortanovaca.
Nemačka obećana zemlja
Nikolina Dostanić iz Salaša Noćajskog nije planirala odlazak iz sela u inostranstvo, ali jeste u grad. Jedno vreme posao ju je odveo u Novi Sad, međutim posle samo nekoliko meseci našla se van granica naše zemlje.
– Već godinu dana sam u Nemačkoj, a moj dolazak u Hamburg se desio potpuno slučajno. Iskreno, nisam imala u planu da se preselim, odnosno došla sam kod drugarice na odmor i dopao mi se grad. Vratila sam se kući i pomislila:
– Ako može ona, mogu i ja, zašto da ne probam još jedan izazov u životu? Ubrzo mi se ukazala prilika za posao, pa sam odlučila da se spakujem i odem – priča 26-godišnjakinja.
S obzirom na činjenicu da je našla radno mesto na kojem joj je većina kolega sa našeg govornog područja vrlo lako se uklopila, međutim skoro odmah po preseljenju u Hamburg počela je da pohađa časove nemačkog.
– Dosta razumem jezik, međutim još uvek ne mogu tečno da ga govorim, ali to mi za sada ne predstavlja veliku prepreku, ni na poslu, a ni u svakodnevnom životu. Međutim, za dalji napredovanje neophodno je da usavršim nemački. Mogućnosti koje ova zemlja pruža su zaista velike i možda nisam od početka tako razmišljala, ali kako vreme prolazi počela sam da vidim svoju budućnost ovde, jer smatram da se trudom i radom može doći do željenih ciljeva, što kod nas trenutno nije baš tako jednostavno – kaže Nikolina i dodaje:
– Zato moj povratak kući neće biti uskoro. Ima ona “nikad ne reci nikad”, ali u ovom trenutku svoj dalji život planiram u Nemačkoj, gde polako, ali sigurno idem ka ispunjenju nekih svojih planova.
