Piše: Nemanja Milošević
Vidim jaja su glavna tema po domaćim medijima ovih dana, pa rekoh da napišem koju i ja. Baš pre neki dan pročitah lepu vest za naše kokošare. Srpska jaja bi ove godine mogla dobiti dozvolu za izvoz u zemlje Evropske unije!
Šta, niste znali? Pa, već neko vreme naša jaja nisu baš poželjna u unijskim prodavnicama. Valjda zbog silne neke papirologije oko kontrole salmonele i komfora u kokošinjcima, ako sam dobro razumeo.
Međutim, čujem da smo te probleme rešili, pa bi evropska inspekcija koja se očekuje u junu, mogla da otvori vrata gladnog tržišta ptičijim gripom opustošene Evrope našim domaćim jajima različitih kategorija. Dakle, jaja su spremna, samo čekamo dozvolu da nam ih uzmu.
Taj podatak naterao me je da se malo bolje pozabavim temom živinarstva i proizvodnje konzumnih jaja u Srbiji. Zanimalo me, koliko mi to jaja možemo da proizvedemo i u kakvoj su situaciji sami proizvođači, jer, sudeći po cenama u supermarketima, pomislio bi čovek da žive kao bubreg u loju.
Kad ono – šipak! Najzanimljiviji podatak do kog sam došao je taj da cena jaja u otkupu teško prelazi 10 dinara, kao i da sa tom cenom proizvođač jedva navuče i dva dinara zarade! Ali, zato kada prosečni stanovnik srpskog grada uđe u prosečan supermarket, u rashladoj vitrini čekaju ga ista ta jaja čija cena je i do 150 odsto veća!
Znači, do juče, koliko sam čuo, proizvođači su zbog niske otkupne cene čak išli u minus, a cena jaja u prodaji na malo bila je u nekom momentu i jača nego danas. Naravno, ako izuzmemo ona najavljivana jaja po 11 dinara, koja nikad u životu nisam video. S tim u vezi, u ovom poslu, po svemu sudeći, dobro prolaze samo oni koji jaja prodaju na pijaci ili na kućnom pragu, po nekoj srednjoj ceni. Ili oni koji ih prodaju u Beogradu. Tamo je dovoljno samo da kažeš da su domaća i bog da te vidi.
Ali, da se vratimo na trgovinu na malo. Logično, pitate se gde ode ona razlika od 100 do 150 odsto? Na troškove transporta i skladištenja? Pa, sumnjam. Jaja jesu pipava, al` nisu baš ni zlatne poluge. Možda baš u tome leži bunt naroda ogledan u bojkotima supermarketa?
Još ako uzmemo u obzir da se u Srbiji na dnevnom nivou proizvede skoro ista količina jaja koliko imamo stanovnika, po logici stvari jasno je da imamo i lepih viškova, da je proizvodnja razvijena, da jaja nisu deficitarna roba i da samim tim ne postoji ni jedan jedini realan razlog za igrarije sa cenama.
Zašto ovo govorim? Pa, s obzirom da je otvaranje evropskih vrata za srpska jaja izvesno, postavlja se pitanje njihovih otkupnih cena. Ako otkupljivači u razvijenim evropskim zemljama jaje u nabavci plaćaju znatno bolje nego naši, bojim se da naši živinari ne rasprodaju sve! I šta će onda nama ostati?
Šalim se, naravno. Sigurno će postojati neke izvozne kvote. Nego, pitam se nešto drugo. Kako bi, na primer, bilo da proizvođač dobije koji dinar više za plod svog rada, a da se krajnji prodavac odrekne nekog dinara ekstra profita? Živinari bi sigurno mnogo bolje živeli i radili, narod ne bi morao da se šteka i razmišlja da li da pravi palačinke od jednog ili dva jaja, a onaj koji sada jaje naplaćuje od 20 do 25 dinara i dalje će biti u lepom plusu.
Šta mislite, da li je tako nešto moguće? Sa našim trgovačkim razmišljanjem, sumnjam. Ili, što bi rekao naš narod – jaje kiselo!
