Piše: Nemanja Milošević
Medijska pismenost je poslednjih nekoliko godina postala tema broj jedan kada je reč o medijima, publici i njenom razumevanju poruka koje mediji prenose. Nama, kao medijskim radnicima, stalo je da čitalac u potpunosti razume ono što želimo da kažemo, čak i onda kada pišemo “između redova”, a razvoj tehnike i tehnologije omogućio nam je i da dobijemo svojevrsnu ocenu svog rada od strane publike.
Ovde pre svega mislim na društvene mreže, gde nam komentari čitalaca pružaju jasniju sliku o tome da li smo “dobro radili” prilikom odabira tema, načina njihove obrade, prezentacije, čitljivosti, a često se i najbolje teme o kojima pišemo izrode upravo iz sugestija publike.
Međutim, uprkos tome što se na razvoju medijske pismenosti uveliko radi, čini se da nisu baš svi čitaoci u Srbiji daleko odmakli po ovom pitanju. S tim u vezi, sve češće se dešava da članke koje mediji objavljuju putem društvenih mreža komentarišu i ocenjuju oni koji ih nisu ni pročitali. Tako se često desi, govorim iz iskustva, da čitalac autora teksta osudi u komentaru, dok istovremeno zastupa i javno iznosi identičan stav koji je izneo i sam autor. Dakle, druže, na istoj smo strani i isto mislimo. Ali, da bi to znao, prvo moraš da pročitaš tekst.
Nečitanje tekstova i letimičan pregled naslova i podnaslova ili antrfilea “okačenih” u opisu objave postali su naša svakodnevica. Tako se pre par dana desilo da je putem komentara na našoj fejsbuk stranici osuđen mladi lekar o kom smo objavili članak. Sudeći po reakcijama čitalaca, ovaj lekar je jedan od omiljenih u gradu, ali jedna osoba je uspela da ga pomeša sa nekim drugim (sa kim je ranije imala loše iskustvo), samo zato što nije čitala tekst. I ne samo to, verovatno nije pogledala ni fotografiju lekara iz članka.
Ovakvih situacija je na pretek. I koliko god se mi trudili da u svojim tekstovima čitaocu što bolje ukažemo na poentu teme o kojoj pišemo, sav taj trud pada u vodu ukoliko se tekstovi ne čitaju u potpunosti.
Ali, ove moje reči nikako nisu osuda tog čitaoca. Problem o kojem govorim nikako nije lična frustracija jednog ili više novinara. Naprotiv, problem je samo u tome što je medijska pismenost decenijama unazad degradirana, i to je zapravo ono što nas boli.
O čemu se radi? Pa, pre svega, svedoci smo svakodnevne tabloidizacije medija koja datira još od davnih devedesetih, a tabloidne vesti, takođe smo svedoci, najviše se slažu uz mentalitet prosečnog našeg građanina. Tome je svakako doprinela ekonomska kriza u kojoj se u manjoj ili većoj meri stalno nalazimo, pa je čoveku lakše da misli o tome ko je umro, ko se venčao, ko je kome dete napravio i šta je obukao, nego da lupa glavu čitajući neki istraživački članak. Pored svih problema, zašto bi opterećivao mozak?
Sa druge strane, 21. vek nam je doneo i hiperprodukciju vesti, koje se brzinom munje šire putem interneta. U tom moru vesti, čiji značaj je u većini slučajeva minoran, a čiji naslovi su uglavnom obična “navlakuša”, čitalac će lako doći u situaciju da samo prođe pored informacije koja bi ga potencijalno zanimala. A, uzevši u obzir činjenicu da je sadržaj na većini novokomponovanih internet portala kopiran sa sajtova zvaničnih institucija i od nas koji svoj posao obavljamo na terenu, nije ni čudo da čitalac više ne zna kome i šta da veruje. Baš zato, dobar deo njih će pročitati samo naslov vesti, misleći da po ko zna koji put nailazi na istu informaciju koju je već video nebrojeno puta, ili eventualno na samo još jedan “klik bajt”.
Ali, ne bavimo se svi kopiranjem. Neki od nas sate, dane i nedelje provode na terenu kako bi napravili kvalitetan sadržaj za svoje čitaoce. Reportaže o običnim, malim ljudima i njihovim problemima ne mogu se pronaći sedenjem u klimatizovanoj sobi i kopirajući tekstove sa drugih sajtova. Zato, pre komentarisanja bilo čega, ipak pročitajte o čemu pišemo. Pa, ako se nakon čitanja i ne slažemo po nekom pitanju – slobodno nam na to ukažite. Za to komentari i postoje.
