Piše: Nemanja Milošević
Ovaj put, iz sebe moram da izbacim nešto što me tišti već godinama. Držim to u sebi već dugo i mislim da je napokon došao trenutak da moja muka ugleda svetlo novinskog papira.
Od kako je sveta i veka, pored vode i vina, jedan od čovekovih omiljenih napitaka sigurno je pivo. Kada dođe leto, ne mogu da zamislim dan na plaži bez jedne dobro oznojane limenke ovog zlatnog napitka, a, kada dođe zima i padnu snegovi, najlepše su večeri u nekom baru, sa društvom, uz kriglu od pola litre.
Nekad se popije po jedno, nekad više, a nekad se i pretera. Sve u zavisnosti od toga da li se razgovara na neku veselu temu, ili priča ode u pravcu politike i društveno-ekonomskih tokova današnjice.
Međutim, poslednjih nekoliko godina, nakon ovakvih druženja, konstantno je počela da me muči glavobolja. U početku sam mislio da smo samo, pošto smo u kasnim dvadesetim, počeli da ispadamo iz forme. Ali, zar je normalno da te glava boli posle jednog ili dva piva? Pa, vremenom sam zaključio da nije.
I to, baš u trenutku kada sam, pre dve-tri godine, okrenuo poleđinu flaše i počeo da čitam. Onako bez ikakve veze i povoda, kao kada čitaš šta piše na flaši deterdženta u toaletu. Čitam ja tako sastav ovog napitka, kad ono – nigde ječma!
Koliko znam, ječam je, pored pivskog kvasca i hmelja, osnovni sastojak piva. I, njegov nedostatak u pivskoj flaši jednak je nedostatku pomorandže u tetrapaku soka od pomorandže (što je takođe čest slučaj, nažalost).
Umesto njega, tada je pisalo „kukuruzna krupica“. Tada sam saznao da su domaći pivari počeli da nas napijaju pićem od palente, ili možda prekrupe!
Ipak, još uvek su na tržištu bila dostupna prava piva iz inostranstva, koja organizmu nisu baš nanosila toliku štetu u vidu glavobolje, pa su druženja mogla normalno da se nastave, bez bojazni od iste.
Vremenom, kako je u javnosti sve više počelo da se priča o kukuruznom pivu, pivari su se dosetili da na etiketama prestanu da navode sastojke od kukuruza, ukazujući nam samo da se u flaši ili limenci nalazi „ječmeni slad“. A, strani proizvođači, koji su u međuvremenu pokupovali skoro sve naše pivare, dosetili su se da i oni mogu da ostvare veći profit koristeći u proizvodnji jeftiniji kukuruz.
Tako, naše tržište je danas ostalo bez ijednog piva. Jer, kao što rekoh, pivo je napitak od ječma i hmelja. Jedino preostalo pravo pivo na našim rafovima trenutno je samo ono koje se uvozi iz Republike Srpske. Ali, ukoliko se u njemu nalazi ječma onoliko koliko se mlečne masti nalazilo u onom mleku kom je nedavno zabranjen uvoz, ni od njega izgleda nema ništa.
Nego, pored piva, zabrinule su me i neke druge stvari, koje su česte na našem tržištu. Kao, na primer, čokolade, omekšivači za veš i deterdženti stranih proizvođača, čiji kvalitet i sastav se razlikuju od onog koji se praktikuje za tržište Zapadne Evrope. Već je o tome bezbroj puta pisano u medijima, a čitava priča se svela na to da su proizvodi prilagođeni „ukusima lokalnog stanovništva“.
Pa, zar je naš ukus takav da volimo deterdžent koji ne pere i bezmirisni omekšivač koji ne omekšava? Zar ne znamo šta je ukus prave čokolade?
Mislim da naš narod ipak nije toliko naivan i da ume da razlikuje kvalitet od đubreta. Ali, pitanje je ima li kvaliteta u našim trgovinama?
Kada je reč o pivu, do skoro ga je bilo. Domaći proizvođači su godinama unazad proizvodili izuzetno kvalitetno pivo, isto kao i strani. E sad, možda im zamena ječma kukuruzom nije pala na pamet samo zbog ostvarenja većeg profita. Možda su zaključili da kao narod malo preterujemo sa alkoholom, što se kaže, da se „usvinjavamo“, pa su rešili da nas glavoboljama odvrate od alkoholizma.
Bilo kako bilo, usvinjavali se ili ne, smatram da ipak nismo svinje (čast životinji) pa da nam se pred njuške servira prekrupa. I to – na kvarno!
