Više od tri decenije sprovođenja javnog reda u inđijskoj opštini stoji iza Vasilija Meljnika, jednog od poznatih inđijskih inspektora, kako drumskog saobraćaja, tako i kontrolora komunalnog reda u ovoj sremskoj opštini.
– Radni vek započeo sam kao kondukter u Auto – saobraćajnom preduzeću „Lasta“, gde sam prijavio matematičku gimnaziju da bih sakrio sedmi stepen stručne spreme, što je, pored tadašnjeg šefa saobraćaja, bio uslov da se zaposlim, priseća se Meljnik vremena provedenog u nekadašnjem gigantu, odakle je brzo otišao, jer se, kako kaže, pročulo da bi mogao da bude pretedent na rukovodeće mesto, što je bila pretnja za šefa sa nižim obrazovanjem.
Kao tehnološki višak u „Lasti“, naš diplomirani saobraćajni inženjer, Vasilije Meljnik, u sumrak bivše Jugoslavije, u borbi za egzistenciju, postaje vlasnik video kluba, i na kraju inspektor za drumski saobraćaj u Opštini Inđija.
– Kontrolisao sam taksi prevoz i privatne prevoznike kojih je bilo mnogo, večito je bilo problema oko prateće dokumentacije i adekvatnog obeležavanja kamiona koji su vozili robu na inđijske građare, priča Meljnik, navodeći da je bilo i nezgodnih vozača i situacija na terenu.
Inspektor mora da bude dobar psiholog, da brzo procenjuje i da, ako može, uredi situaciju bez pisanja prijave.
– Koliko sam mogao trudio sam se da ispravimo nepravilnosti bez zakonskog procesuiranja. Teško je bilo slušati životne priče tih ljudi, koji žive od posla „na crno“ i trebalo bi da izdvoje novac da bi legalizovali svoju delatnost, empatičan je naš inspektor.
Prelaskom u komunalnu inspekciju Meljnik se ponovo susreće sa nelegalnim radom, kako kaže, na pijaci, na ulici, gde god je ko stizao da izloži robu.
– Bilo je to početkom devedesetih, menjale su se vlasti, a sa njima i pravila. Veliki deo nadležnosti inspekcije centralizovano je prešao u Beograd, tržišni, sanitarni, finansijski, saobraćajni, podseća sagovornik, ističući da je lokalnoj administraciji tada u nadležnost ostala samo komunalna i građevinska inspekcija.
Na inđijskoj zelenoj pijaci, u periodu posle rata devedesetih, uhlebljenje je našao veliki broj građana koji se doselio u inđijsku opštinu. Bio je to za mnoge jedini način da sebi obezbede egzistenciju.
– Nije bilo lako tada kontrolisati red na pijaci ili na ulici, tolerisalo se ljudima radi socijalnog mira, reagovalo se uglavnom u slučaju prijave, i tada nas je obavezno sačekivala kritika da „maltretiramo sirotinju“, pa je bilo svega, priča Meljnik.
Najteže komunalnim inspektorima bile su kontrole ugostiteljskih objekata, koje su se sprovodile noću, na kraju radnog vremena.
– Tu je bilo strašnih situacija, posebno u seoskim kafanama. Ljudi popili, ušli u štimung, a ti dođeš da im zatvoriš kafanu, i to u civilu, kaže inspektor, tvrdeći da nisu problem bili vlasnici kafana, nego gosti koji neće da napuste objekat, pa je jednom i flaša letela pored glave.
Inđijsko Odeljenje za inspekcijske poslove godišnje napiše više od hiljadu prekršajnih naloga, što je skoro, pa najviše u celom Sremu.
– Ugostitelji su se dovijali na najrazličitije načine, tražili veze i urgencije, odjavljivali lokale i prijavljivali na članove porodice, čekali da kazne zastare, navodi Meljnik.
Kad se radilo uz asistenciju policije bilo je daleko lakše, inspektori su mogli neomatano da rade svoj posao.
– Bilo je tu i tuča, neugodnih situacija, gde smo gledali kako da izbegnemo sukobe, priseća se inspektor, odmahujući rukom na pitanje kako se borio sa stresnim situacijama.
Velikog reda nije bilo ni u taksi prevozu, uslovi za pokretanje taksi službe bili su potpuno liberalni.
– Kad sam im uveo da moraju da imaju taksimetar, i da vozilo mora biti adekvatno obeleženo i imati cenovnik usluga, naišao sam na negodovanje i otpor, probleme i sporne situacije, ali sam sve to doveo u red, ponosan je naš sagovornik.
U lokalnom saobraćaju u Inđiji pre tridesetak godina pojavio se i „divlji“ kombi prevoz putnika , u kojem se takoreći, ništa nije poštovalo.
– Bio je to potpuni rizik i javašluk, morao sam da ih pratim po okolnim selima, da angažujem policiju, imao sam ovlašćenja da im pišem kazne i čak skidam tablice, pa je bilo žustrih rasprava i sukoba, jer su se vrtele pozamašne svote novca u tom biznisu, priča Vasa Meljnik.
Na ovaj deo posla inđijski inspektor je najviše ponosan, uspostavio je, kaže, red i sad je mnogo lakše.
Kaznena politika Opštine Inđija uvek je bila rigorozna. Podsećamo, jedna je od retkih opština koje imaju pauk vozilo za uspostavljanje reda u saobraćaju.
Inspektor Meljnik broji sitno radne dane do penzije, u koju će otići ponovo kao kontrolor drumskog saobraćaja, sa Saobraćajnim fakultetom i kondukterskim iskustvom. U najlepšem sećanju ostaju mu kolege inspektori – stariji od kojih je učio, i mlađi koji su od njega sticali znanja i mudrosti ovog posla.
Mirjana Stupar
