Sreda, 9. oktobar 1991. godine
-Noć u pola dana. Tutnji, pomahnitao vetar nosi sve pred sobom: delove krova, metalne konstrukcije, ljude, pa i dizalicu od 650 tona. Nekoliko sekundi i ona je gomila starog gvožđa. Očevici bespomoćni, ali srećni što nema ljudskih žrtava
U utorak, 1. oktobra, u 14:25 sati, na novoj lokaciji Brodogradilišta „Sava“ u Mačvanskoj Mitrovici vetar je srušio dizalicu tešku 650 tona! Ljudskih žrtava nema, a šteta se procenjuje na 3,2 miliona dolara. Tako bi mogla da glasi štura agencijska vest o ogromnoj havariji koja se zbog nevremena praćenog orkanskim vetrom dogodila u ovom kolektivu. Istina, posledica ima i na drugim objektima sremskomitrovačke opštine, alo ovo što se dogodilo Brodogradilištu „Sava“ nije do sada viđeno.
Na lice mesta, na novu lokaciju krećemo nakon nevremena, a posledice su više nego očigledne. Uz put nailazimo na komade lima, delove krovova, a ono najdrastičnije je na jednom od gazova. Preko konstrukcije broda, bar je to trebalo da bude, delovi izlomljene dizalice. Okolo sakuljamo matice šrafova-držača koje kao da je neko nožem sasekao. Tu su i neki kontejneri, bivši, a preko svega gomila od 650 tona sada neupotrebljivog gvožđa. Bila je to dizalica koja vredi preko tri miliona dolara, kažu nezamenljiva za brži proces izrade brodova.
„Mislo sam, kraj je sveta“
Radnici u grupama gledaju. Treći je dan od havarije, a još ne veruju da je stvarnost.
-Što niste došli juče, videli biste mnogo više krša. Sada je raščišćeno – govore nam.
Ivić, direktor opšte-pravnog sektora, to potvrđuje dok nam pokazuje dizalicu. Treba da čujete ljude koji su tu bili kada se sve događalo, pa će vam biti jasnije, Pričali su mi da je dizalica jurila kao podmazana po šini, a završila kako je završila.
-Mislio sam, došao je kraj sveta. Gledam kroz prozor, a oblak ide ka zgradi toliko nisko kao da će nas sve pogušiti. I neki kovitlac, i tutnjanje… Sreća da su vrata hale bila zatvorena. Tu radi stotinu radnika, a da je kovitlac ušao ko zna šta bi bilo – priča nam Jovan Đorđević, tehnički direktor.
-Sreća da je ona mala sišla sa dizalice. Učinila je to u poslednjem momentu. Dizalicu koju svi toliko pominjemo upotrebljavali smo od početka prošle godine. Otplatili smo je i bila nam je nezamenljiva u proizvodnji. Mogla je da diže 32 metara tereta od 100 tona. Opsluživala je kompletnu montažu. Kako ćemo bez nje ne znam, ali da će se proizvodnja sada teže odvijati, sigurno je – kaže naš sagovornik.
Grdosija otkazala poslušnost
A ta „mala“ što se nekoliko trenutaka pred pad dizalice nalazila u njenoj kabini je Ljubica Karalić. Reče nam da kao dizaličar radi tek tri meseca i sama ne zna kako se sve nakon njenog silaska sa visine od 37 metara odvijalo.
-Valjda sam za nekoliko sekundi sišla sa te visine. Vidim, dizalica me ne sluša, vetar nosi kud on hoće, pali se lampica koja upozorava. To je uvek kada se povećava brzina vetra. Kažu da sam nakon silaska pala, pa su me odveli u zgradu. Ja se mnogo čega ne sećam, a ni sada ne mogu da verujem u kakvoj sam opasnosti bila – rekla nam je Ljubica.
Dok sa nove lokacije odlazimo, slušamo razgovore radnika. Kažu spremni su da koliko mogu pomognu u sanaciji posledica od „iznenadnog, a nenajavljenog „gosta“. Dobijamo i podatke iz Pokrajinskog hidrometeorološkog zavoda, koji kazuju da je nevreme praćeno orkanski vetrom u sremskomitrovačkoj opštini trajalo samo 11 minuta, a da se brzina vetra kretala između 150 i 180 kilometara na sat. U Brodogradilištu „Sava“ traže od meteorologa još detalja, traže ih i iz osiguravajućeg zavoda da bi razloge havarije prvog oktobarskog dana u Brodogradilištu mogli da odrede. Da li se šteta od 3,2 miliona dolara mogla da izbegne njima je važno, a svim radnicima ovog kolektiva sada je najvažnije kako posledice sanirati.
S. Đaković
