Duže od šezdeset godina na istom mestu u Staroj Pazovi postoji obućarska radnja. U centru ali malo uvučena, ranije u dvorištu, a sada na parkingu između stambenih zgrada i poslovnog prostora. Mali objekat, odvojena kućica, taman dovoljna za prijem mušterija i radionicu. U njoj je već skoro četvrt veka majstor obućar i vlasnik Vladimir Aleksandrovski.
– Stariji sugrađani još uvek pamte da je ovde bila radionica u kojoj je radio moj deda Laslo Škrivaň – Mađar, to je bio po nacionalnosti ali tako su ga i zvali i u širem rejonu prepoznavali. Bio je cenjen majstor, a ja sam rastao uz njega – seća se Vladimir.
Za obućarski zanat se definitivno opredelio kada je odslužio vojsku, 1999. godine.
– U Staroj Pazovi sam završio četiri razreda u Tehničkoj školi i otišao u vojsku. Po povratku sam malo razmišljao čime da se bavim i odlučio sam se za dedin zanat. Deda je sve što je znao preneo meni. On je ceo život, od malena do poslednjeg dana, bio u radnji i popravljao i pravio obuću. Od njega sam naučio da pravim i sremačke papuče – priča Vladimir i pokazuje sertifikat Ministarstva privrede Republike Srbije kojim se potvrvđuje da se „ručno izrađene sremačke papuče od kože, Vladimira Aleksandrovski iz Stare Pazova, smatraju proizvodima starog zanata“.
– Starinske sremačke papuče pravim od kože, imaju gumeni đon i stavljam i blokeje, koji su ostali još od dede. Ove papuče se od davnina koriste za poslove po seoskom dvorištu, izdržljive su i odolevaju raznim vremenskim prilikama, zato su tako dugo u upotrebi. Rade se ručno, na isti način, preko sto godina – moj deda je još od svog majstora učio kako se prave, a tražene su i danas – priča naš sagovornik.
Napravio je i seriju sasvim malih papuča za koje je, kao suvenire, zainteresovana pazovačka Turistička organizacija.
Vladimir je imao sreće ne samo da od dede nauči obućarski zanat već i da nasledi sve potrebne mašine i alat. I to je teško danas nabaviti, kao i kožu i ostali materijal:
– Ima u Beogradu i Novom Sadu par firmi koje uvoze kožu. Naši proizvođači su pozatvarali fabrike, to je slučaj i u Inđiji i Rumi. Sada se nešto uvozi iz Češke, Slovačke, Italije, imamo u državi tri, četiri uvoznika i od njih se snabdevamo – kaže Vladimir.
Puni rafovi obuće za popravku svedoče da i danas posla ima.
– To nekako ide u talasima, pred zimu i pred leto, kada je smena godišnjih doba i obuća se menja i onda ljudi vide da neka cipela treba da se popravi. Ima danas dosta obuće, koja se pravi samo za jednu sezonu. Ja volim mušteriji da kažem šta može a šta ne može da se popravi, ne radim nešto što će trajati samo tri dana. Dolaze ljudi, donose sve i svašta. Kada pukne đon tu više popravke nema. Pojavili su se đonovi koji se prave reciklažom, čak se ne koristi lepak nego se plastika samo zagreje i lepi. Ako stavim moj obućarski lepak na to on ga otopi ili doslovno „pojede“.
Majstor Vladimir skreće pažnju na to da savremena obuća ne može dugo da se čuva, propada i ako se ne nosi.
– Od stajanja današnja obuća propada, lak se oljušti, lepak rasuši i cipela odlepi. Kvalitet nije ni blizu nekadašnjeg. Ima ljudi koji s tavana skidaju kožne čizme i cipele i donose mi. Verujte, to je bolje nego ovo što se danas radi od plastike, skaja i sličnog materijala – ističe.
Svesni smo da je danas teško pronaći kvalitetnu obuću.
– Poneke mušterije me zamole da pođem s njima u kupovinu. Kada vidim kožnu postavu, kožni đon, drvenu petu, onda je to kvalitetna muška cipela, to je sada premija naći. Kod ženske obuće je još teže, mnogi igraju na robnu marku i kombinuju različite materijale.
Dok razgovaramo u radnju ulaze mušterije, neko je ostavio nove cipele na kalupu da se prošire, nekom je majstor pendžetirao čizme. Nisu mušterije samo sugrađani, dolaze iz cele staropazovačke Opštine ali i iz susednih. Vladimir svakog dočekuje sa osmehom u, za ovaj zanat, izuzetno urednoj radnji.
– Komunikacija s ljudima je veoma važna, morate biti uvek ljubazni. Taj prvi kontakt s mušterijom je veoma bitan a tek onda idemo u rešavanje problema koji je donet – kaže kroz osmeh i dodaje da je besprekorni red nešto što je deo njegovog načina rada.
– Ja to volim, sve prebrišem, pult i dezinfikujem, đonove brišem, posle svake popravke sve dovodim u red, i obuću i alat.
Pitamo da li je neko zainteresovan da nauči obućarski zanat.
– Ovo je posao sam po sebi prljav i ne privlači mlade. Mi imamo ćerkicu a ovo, ipak, nije posao za žene. Možda će budući zet biti raspoložen – šaljivo primećuje poznati pazovački obućar.
Razgovor završavamo savetom za održavanje obuće.
– Svaku obuću treba održavati a to znači, pre svega, dobro čistiti. Ako je koža u pitanju, kada se osuši namazati je kremom, vikskom ili isprskati odgovarajućim sprejom i ostaviti preko noći da upije. Tako ćemo produžiti vek kvalitetnoj obući – savetuje majstor Vladimir.
Branka Topalović
