Babe više nije bilo, ali lepe godine je dočekala i praunuku čuvala. Tada je rekla: “Nisi više prvi”. Nasmejao sam se: “Neka nisam”. Video sam i njen osmeh dugo godina skrivan, a sada dok se igra sa Andreom vidim joj sreću na licu…
Piše: Boris Miljković
To veče kad je ona ranjena gledao sam ljude oko sebe. Pogledao sam majku (babu) i rekao joj da ću otići. Neću u vojsku, napuštam zemlju. Postajem punoletan za dva meseca i idem.
Bol i bes osvete su me vukli na zlo i misli nisu bile čiste. Rekla mi je tada: “A gde ćeš i kome mi ostajemo?”. Nisam otišao jer nisam ni smeo, ali sam želeo. Znao sam da više neće biti isto. Bio sam u pravu i krenulo je po zlu. Trebalo je decenije dve skoro da se očistiš od svega i pomisliš: “Ipak smo svi živi”. Babe više nije bilo, ali lepe godine je dočekala i praunuku čuvala. Tada je rekla: “Nisi više prvi”. Nasmejao sam se: “Neka nisam”. Video sam i njen osmeh dugo godina skrivan, a sada dok se igra sa Andreom vidim joj sreću na licu.
I što kaže moj drug Nikola, nema brate nama opuštanja, mi moramo pod stresom, adrenalinom da živimo. Tako nam je od rođenja. A ja ne slušam i opustio se te godine, mislim dobro je, sve je bolje. I bolnica, aparati, to srce – valjda mu nije prijao mir moje duše tog leta. Gde ćeš ti Borise da budeš spokojan, e pa ne može!
Odjednom strah, nemoć. Šta sad? Misli lete, zovem Mihajla, dete od dvanaest godina: “Idi na Dunav obiđi čamce, mreže, namesti kanu, veži sve jedno pored drugog i kad dođem lovimo”. Zovem i Baneta, reko`: “Idi sa malim”. Jesam li dobro pita me otac. Rekoh da jesam, da ne brine.
Peđa nije tu, otišao preko u Nemačku pa nema ko da pazi čamce. Čuj da lovim, lažem dete, a i sebe. Opet znam da više ništa neće biti isto. A nje sam već imao puno. Te moje tuge i živeo sam sa njom.
Nekako sam pregurao babinu smrt, ode ta moja majka koja nije biološka ali je više od toga bila, podigla me od godinu dana.
I sad već spremam se za četrdeset dana ocu i razmišljam o danu kada je umro.
Svi su tu, ja u duši sam i razmišljam – opet tuga jača nego ikad. Ne znam da je iznesem. Mislim se da je bar baba tu, ali logika me vraća nazad. Ne može baba, ona je tatina mama. Ne vredi lupati glavu, tako je kako mora biti. Brdo poruka, poziva, ne mogu ni da odgovorim svim tim dobrim ljudima.
Okrenuo sam se osetivši pogled koji sam godinama čekao. Pogled koji je rekao: “Tu sam, ne brini”. Teret tuge moje uzima taj pogled i ruka na ramenu koja je rekla: “Tu sam”.
Uzeo sam dva pakovanja kisele vode i stavio u kuhinju, pomislivši šta znači kad imaš nekog da ti čuva leđa. Sad sam imao najzad.
Opet sam znao da više ništa isto biti neće…
