Kada su se Borislav i Sanja Jovanović iz Sremske Mitrovice odlučili da medeni mesec provedu u Maroku, znali su da će to biti jedno potpuno novo i drugačije iskustvo od svega što su do tada doživeli, međutim ono što im se tamo desilo nisu mogli zamisliti ni u najluđim snovima, jer su u samo nekoliko dana preživeli prvo pustinjsku oluju, a potom i jedan od najrazornijih zemljotresa koji je ikada pogodio ovu afričku državu.
Pre samog putovanja mladi bračni par dobro se “naoružao” znanjem o zemlji u koju putuju, a kako bi za 20 dana, koliko je planirano da “medeni mesec” traje posetili sve veće gradove i znamenitosti, probali autentična jela, i upoznali kulturu i običaje Maroka.
Put je krenuo od Mitrovice i beogradskog aerodroma, preko Italije, do Pariza, a zatim u samog severa željene destinacije i grada Fesa. Za mnoge bi već prvi korak u Maroko predstavljao kulturološki šok, ali Jovanovići se nisu dali iznenaditi.
-Kada smo se dogovarali gde ćemo da odemo na “medeni messec” znali smo da želimo iskustiti nešto drugačije, tako da smo isključili Evropu. Malo po malo naš izbor se sveo na Maroko, a kako se radi o afričkoj zemlji u koju se ne putuje tako često i o kojoj mi u Srbiji ne znamo puno, dosta smo istraživali i spremili se na ono što nas tamo čeka, a to je nešto sasvim drugačije u svakom smislu. Moram biti iskrena i reći da bi bez pripreme bili zatečeni. Fes je prilično neuredan, prljav, ulice su uske, male, kuće stare, ljudi sede po podu, dosta je siromašnih. Kod njih pijace niču na svakom koraku u bilo koje doba dana, prosto je dovoljno da raširite neku krpu gde god i eto tezge. Deca se igraju na ulici neobazorujući se na ono što se oko njih dešava, kupaju se u fontani na jednom kružnom toku, sve je nekako haotično, a opet nama je delovalo kao da se oni u svom tom haosu sasvim dobro snalaze i funkcionišu – počinje priču 31-godišnja Sanja.
Ona dodaje da je njima sve to bilo dosta zanimljivo i da nisu bili iznenađeni, ali ih je malo zatekla činjenica da Marokaci ne vole da se slikaju i snimaju i da ukoliko vas uhvate kako ih fotografišete znaju biti jako drski i bezobrazni.
-Jako mi je žao što nismo mogli sve što smo želeli da zabeležimo kamerama, jer bilo je dosta zanimljivih stvari, scena, ljudi. Pa tako na primer, ulice u Fesu u delu u kojem smo mi bili smešteni su toliko uske, da se smeće odnosi sa magarcem koji ima na leđima dve ogromne kese. Inače, bili smo smešteni u njihovom takozvanom rijadu – tradicionalnom marokanskoj kući. To je bilo jedno sasvim posebno iskustvo, upravo ono što smo i tražili, jer nismo želeli da odsedamo u klasičnom hotelu, to možemo bilo gde. Rijadi su mahom dosta stari, negde u razgovoru sa meštanima saznao sam da su pojedini izgrađeni i pre više od 200 godina. Autentični su, zanimljivi, bogato ukrašeni mozaicima i na krovu, koji nije kao kod nas, je smeštena terasa, bašta gde se oni okupljaju i druže – nadovezuje se Borislav.
Sanja dodaje da su u Fesu posetili jedno od najstarijih kožara na svetu, te da je obilazak iste bilo neponovljivo iskustvo, s obzirom da je neprijatan miris unutar kožare toliko nesnosan da turisti dobiju snop mente koji drže ispod nosa tokom boravka u njoj. U Fesu su posetili i noviji, moderniji deo grada, a nakon nekoliko dana uputili su se u susedni Mekneš. Ovaj grad je siromašniji od Fesa i u njemu su se osećali kao prava atrakcija.
-Mekneš je prilično siromašan i dosta ljudi živi u pravoj bedi. Mi smo stekli utisak da turisti nisu česta pojava u gradu, jer su nas svi čudno posmatrali, pratili nas pogledima, klinci su za nama trčkarali, u jednoj meri postalo je i po malo neprijatno. Imali smo osećaj kao da smo vanzemaljci – kroz smeh priča Sanja i kaže kako je u gradu na ulicima slično Rumskom vašaru, tezge na sve strane, a na njima raznorazna ponuda, pak tezge nisu kao kod nas, već se za prodaju samo rašire ćilimi. Ono što je za Mekneš karakteristično jesu male zanatlije kojih je na svakom koraku.
U glavnom gradu Rabatu gde ima dosta turista najviše im se svidela tvrđava, dok su ih u Kazablanci koja je dosta moderna i podseća na urbane evropske gradove oduševili parkovi.
-Mi smo želeli autentični, stari Maroko i nije nam bio cilj da idemo u moderne delove zemlje, odnosno gradova. Pak, ono čemu smo se najviše radovali jeste takozvana Sahara tura koju bih, bez obzra na loše iskustvo koje smo iskusili, svakom preporučio. Do Merzuge, malog sela u Sahari putovali smo satima, usput smo posetili šumu majmuna, a prošli smo i pored presušene reke… Tamo u Merzugi gde smo ostali nekoliko dana smo jahali kamile i to je bilo jako interesantno, pogotovo prvi put kada smo seli na njihova leđa. Spavali smo u kampu u jednom od mnogobrojnih šatora, a ono što nas je prijatno iznenadilo jeste kako su ti šatori dobro napravljeni i opremljeni, tako da smo imali osećaj kao da smo u nekom mini apartmanu. Dok smo tokom dana obilazili pustinju, uveče smo okupljali oko vatre gde su naši domaćini Marokanci pevali tradicionalne pesme i svirali na bubnjevima – priseća se Borislav i nastavlja:
-prema programu ture jedan dan je bilo predviđeno da provedemo u malom seocetu nedaleko od mesta gde smo smešteni. Tamo smo imali bazen i zaista smo nekoliko sati uživali. Kada smo trebali da krenemo nazad, a kako smo stigli na kamilama, ponuđeni smo da do našeg kampa idemo džipovima, ali naravno, nismo smatrali da je poseban doživljaj vožnja džipom kroz pustinju i odbili smo tu ponudu – priča Borislav koji je iskoristio priliku i na dasci sličnoj onoj za surfovanje spuštao se niz dine.
Kako objašnjava, vozilima do kampa treba 15ak minuta, a kamilama i do dva sata.
-Dan je bio sunčan, prelep, mada su se moram priznati se u daljini videli tamni oblaci. Rekoh Sanji kako mislim da će biti lošije vreme i da mislim da neće biti druženja oko vatre, a od te moje izjave nije prošlo samo par minuta i nas je zahvatilo ozbiljno nevreme. Nebo je doslovno bilo crno, prst pred okom se nije mogao videti, kiša je počela da pada, a ujedno da duva i vetar izuzetne jačine. Bilo je zaista jako strašno, koliko je ozbiljno mogao sam da pročitam sa izraza lica našeg vodiča – starijeg čoveka sa višedecenijskim iskustvom. Od siline vetra i peska koji se našao u vazduhu, kao i mraka bilo je nemoguće videti gde se naš kamp nalazi iako su nam signalizirali sa reflektorima. Svakako, put su nam otežavale i dine, jer taman prođemo jednu, ispred nas se stvori druga i tako u nedogled. Mislim da smo se duže od dva sata vrteli u krug, a onda su nas našli momci koji rade u kampu i vratili nas na bezbedno u džipovima – priseća se ovog uznemirujućeg iskustva Borislav i dodaje da se vreme vrlo brzo nakon toga smirilo i da nigde nije bili ni najmanje naznake da je tuda protutnjala pustinjska oluja.
-Strah je bio jako veliki, prosto nismo znali šta nas očekuje i kako će se sve završiti. Jako sam brinuo za suprugu i da li može dovoljno čvrsto da se drži za sedlo. Bilo je neverovatno to što se događa i osećam se kao srećnik jer smo to preživeli živi i zdravi, međutim tu nije bio kraj našim mukama u Maroku – reče Borislav.
Idući dan Jovanovići su se uputili mini kombijem za Marakeš, u koji su stigli potpuno iscrpljeni u večernjim satima.
-Po dolasku u Marakeš odlučili smo da napravimo kratak predah uz čaj na krovu kuće, odnosno tom nekom mestu gde se oni okupljaju. Iako smo bili izuzetno umorni zapričali smo se i vreme je protilcalo u nekoj opuštenoj atmosferi i taman kada smo odlučii da je vreme da odem u sobu i konačno legnemo i odmorimo, jedno sasvim obično i mirno veče pretvorilo se u još jednu noćnu moru – priča Borislav, a zatim Sanja nastavlja:
-prvo smo osetili blago podrhtavanje tla, a potom sve jače. U prvi mah pomislila sam da je možda neki veći kamion prošao u blizini našeg smeštaja, ali to je nemoguće, jer su ulice preuske. U momentu sam shvatila da je to zapravo zeljotres. Tlo se sve jače treslo i sve stvari oko nas su počele da padaju, ami brže bolje istrčali smo na ulicu, gde smo ugledali brojne kuće u potpunosti sravnejene sa zemljom. Bili smo zbunjeni više nego uplašeni, a rečima je teško opisati sve ono što nam je prolazilo kroz glavu u tim momentima. Znali smo da moramo što pre da nađemo sigurnu poziciju, a to su predstavljali trgovi. Pitali smo lokalce da li su zemljotresi ormalna pojava za njihovo podneblje i svi su nam dali odričan odgovor, oni nisu znali uopšte šta ih je snašlo – objašnjava Sanja.
Iscrpljeni i uplašeni trčali su od trga do trga, međutim s bili krcati ljudima, sve dok nisu našli jedan na kojem su uspeli da se smeste i u kojem su mahom bili stranci, odnosno turisti što im je unlo određenu dozu sigurnosti, jer je stopa kriminala tu dosta velika. Bilu su primorani noć da provedu pod vedrim nebom, a na njihovu veliku sreću pomoć u vidu flaša sa vodom i pokrivačima pružio im je momak preko čije agencije su išli na Sahara turu. S obzirom na činjenicu da su noći izuzetno hladne u Maroku, ukazana pomoć im je bila neprocenljiva.
Zemljotres je, kako se kasnije ispostavilo, bio izuzetbo razoran, čak 6,8 stepeni Rihterove skale, a poginulo je oko 2900 ljudim, mahom u u teško dostupnim planinskim područjima, gde i živi najsoromašnije stanovištvo.
Nisu se naspavali Jovanovići tu noć, strah i adrenalin držali su ih budnima i nestrpljivo su čekali jutro kako bi što pre napustili Marakeš, a uputili su se ka Esauri, gradu na obali Atlantskog okeana. Iscrpljeni, umorni i pod stresom konačno su uspeli da malo povrate snagu, mada se Borislav u jednom trenutku razboleo, te ga je mučila temperature. Lepe peščane plaže i okeanska voda uneli su mir u Jovanoviće, ali i dalje su bili pod utiscima svega onoga što su prethodnih dana preživeli. Esaura je turistički gradić, koji u velikom broju privlači ljubitelje surfovanja, moderan je i fino uređen, a tamo je mladi bračni par proveo pet dana. Za kraj Jovanovići su posetili grad Agadir, na samom jugu Maroka, a u podnožju planine Atlas, ali iscrpljenost je već uzela maha i nestrpljivo su čekali povratak u Srbiju.
Ni to pak nije bilo najjednostavnije, pa su na aerodromima imali raznorazne peripretije, jedan od letova je bio čak pomeren za 24 sata, međutim živi i zdravi posle jedne neponovljive avanture stigli su kući.
-Sve u svemu mogli složilo smo se da je put u Maroko jedno nezaboravno iskustvo, definitivno nešto što ćemo pamtiti ceo život. Bilo je toliko lepih momenata, zanimljivih stvare koje smo videli, naučili, pa i ta pustinjska oluja, a i zemljotres su čitavo iskustvo učinili neponovljivim. Možda bi neko rekao da smo po malo blesavi, ali mi bi se svakako ponovo vratili u Maroko – zaključuje Sanja.
D. Tufegdžić
Foto: privatna arhiva
