• ponedeljak, 24. jun 2024.
U POZADINI VUKOVARSKOG RATIŠTA (IV): Bolnica sa školskim tablama
Društvo | Feljton | Vesti
0 Komentara

U POZADINI VUKOVARSKOG RATIŠTA (IV): Bolnica sa školskim tablama

27. maj 2024. godine

Ratni dnevnik mitrovačkog hirurga dr Dimitrija Stojšića, govori o životu sanitetske čete 453. Mehanizovane brigade JNA u Negoslavcima, tokom bitke za Vukovar

Utorak, 24. septembar 1991. godine

Na krevetu za preglede bolesnika bolje je spavati nego na nosilima. Doručak nam donosi jedan drug Steve Danilova. U istom sastavu počinjemo kartanje, kad Peđa dođe po mene jer se očekuje pokret. Obukoh uniformu prvi put od kada sam ovde. Bilo je vreme jer je bela bolnička potpuno pocrnela. Pozdravih se sa mojim Valjevcima i sa sestrama koje su nam bile tako dobre domaćice.

Ubrzo stigosmo na vašarište. Ekipa je pomalo nervozna, ali smireno očekuje pokret, verovatno ka Negoslavcima. U dva navrata negde ispred Šida i od Adaševaca naša artiljerija snažno tuče. Moral je svima odmah bolji.

Prođe i 14:30 časova, a pokreta još nema. Definitivno nam se pridružio dr Steva Danilov. Dugo je ubeđivao čestitog dr Slobodana Azlena da se vrati kući pošto dva anesteziologa nisu potrebna. Ovaj sa suzama u očima na kraju pristade, najverovatnije da Stevinim ostankom u brigadi omogući njegovom sinu povratak kući. Sin je izviđač i Stevino ubeđivanje ne uspeva, ostaje u brigadi. Stevi je lakše jer je blizu sina, ne da ga spasava, jer to se obično ne može učiniti, već da iz sebe istera strah od neizvesnosti i večito pitanje: gde je sin sada i da li je živ? Kada se zna odgovor na ta pitanja sve ostalo je lakše.

Oko 18 časova Đorđe, Peđa i ja odosmo kod Ane i Brace kada je postalo izvesno da pokreta neće biti. Svo vreme vojevanja njih dvoje ugađaju vojnicima koji sa Đorđem dođu. Prvi put posle pet dana spavao sam kod njih u krevetu, ali oka nisam sklopio. Mučio me želudac. Jutros sam pojeo mesni narezak iz konzerve i pošto sam se ceo dan kilavo osećao želeo sam da ništa ne uzimam u usta. Kod Ane je to bilo nemoguće.

Sreda, 25. septembar 1991. godine

Valjda je moralo biti da se sa Dragom ne vidim uoči ovog vojevanja. Sinoć smo se čuli telefonom i to nam je sve u ovih nekoliko dana. Možda je tako i bolje. Teže bi bilo da smo se videli. Ne mogu da zamislim šta bi Žile rekao i kako bi me pustio da odem.

Jutros, posle spavanja kod Ane, zamalo da izgubimo kolonu. Kada smo oko 8 sati došli na vašarište naših tamo nije bilo. Našli smo ih nešto dalje na putu u već formiranoj koloni. Ubrzo smo krenuli.

Neki kamioni su stranice pojačali debelim fosnama, neki balvanima, a neki su ispred prednjeg stakla stavili fosne i metalne stranice. Ja sam sedeo u kabini „Mercedes” kamiona iz Bačke Palanke koji nije imao slična pomoćna zaštitna sredstva. Pred polazak se osećam sasvim, sasvim mirno. Sigurno mogu reći da u meni nema ni trunke straha, čak ni neke zebnje. Ima samo čežnje i silne želje da se vratim mojima, posebno „telašcetu”. Njemu sam još uvek i najviše potreban.

Prošli smo bez problema kroz Tovarnik. Mnogo je u njemu razrušenih kuća. Sada je sasvim pust. Polupan crep, ruševine, garež. Pred ulazak u Ilaču spaljeni i smoždeni kamion, poneki automobil, nekadašnje barikade. Dva teška topa sva raspadnuta leže na betonu, jedino im cevi čitave. Napušten tenk i oklopni transporter. Na desnoj strani asfaltnog puta leš u uniformi prekriven krpama. Tragovi borbi, razvaljeni sanduci, čaure svud okolo. Ipak, Ilača je manje srušena od Tovarnika. Verovatno je samo na ulazu u selo bio žešći otpor. Prođosmo zatim kroz srpska sela Šidske Banovce i Orolik. U njima su sve kuće čitave. U Oroliku nema ulice u kojoj nisu tenkovi, oklopni transporteri i kamioni. Jedan deo njih će verovatno ka Vinkovcima, drugi na Vukovar. Oko 11 sati uđosmo u Desino i Vojino selo Negoslavce. Voja je ostao kao borac, a Desa je sa devojčicom, i pred novim porođajem, izbegla u Mitrovicu. Primili smo je da bude kod nas i tako je upoznali.

Negoslavci puni vojske, Vukovar je udaljen pet kilometara. Selo je veoma lepo, jedno od najlepših ravničarskih sela koje sam video. Nedostaje mu samo reka ili jezero. Široke ulice, a u svakoj puno negovanih drvoreda. Stadosmo pred školom, novom zgradom, kao bombonica lepom. Vidi se da je projektovao majstor, jer čim se uđe nametne se utisak da ovo može biti samo škola. Toliko je sve toplo i dečije. To čak ne narušava ni bolnica koja je tu već razvijena. Dečji crteži i školske table nikako se ne uklapaju u bolesničke krevete, sanitetske komplete i ranjenike. Slike sa zidova se u čudu pitaju: Šta ćete vi tu?

Upoznajemo se sa pukovnikom Kostićem, specijalistom opšte i torakalne hirurgije sa VMA, vođom ekipe u kojoj su još dve instrumentarke, anestetičar i gipser. U velikom školskom holu improvizovana trpezarija, a u velikoj sali prijemno-trijažno odelenje i ambulanta. Iz ove prostorije ulazi se u jednu manju, oko 20-25 kvadratnih metara, koja je pretvorena u operacionu salu, a iza nje je opet jedna veća sa 10 bolesničkih kreveta. Hirurška ekipa VMA spuštena je helikopterom, a i ranjenike su tako evakuisali jer nisu imali otvoren siguran put ka Šidu. Za 20 dana koliko su tu bili imali su 305 ranjenika. Tri su umrla.

Dr Kendrišić, dr Reljić i ja odlazimo kod komandanta brigade pp. Jokića. On je vrlo ogorčen na više komande i na teritorijalnu odbranu iz Šajkaša koja je ovde došla, najela se, a zatim pobegla. Misli da smo u Vukovaru pri kraju posla. Uhvatili su u zasedi neprijatelje za koje sigurno znaju da su koljači. Kruže priče o zverstvima na obe strane. Kažu da su neprijatelji silovali devojčicu od 11 godina, rasporili joj stomak i ubili mlađeg brata. Neki naši (dobrovoljci, ne vojska) ubili su Hrvata za kojeg armija zna da je jugoslovenski orijentisan i da nam je pomagao, oca troje dece. Ženi ne smeju ni da kažu ko joj je ubio muža…

Vratismo se u školu. Zatičemo dr Branka Sviračevića, ginekologa, koji je kao bataljonski lekar proveo u rovu 25 dana na kilometar i po od linije fronta, u rovu iz kog zbog bacača ne smeš ni nos promoliti. Iscrpljen je i psihički i fizički.

Na Negoslavce padne po koja granata iz bacača, za sada, srećom, bez posledica.

Posle podne malo sam odremao. Oko 17 časova lažni poziv sanitetu da ide u Orolik po ranjenike. U 19 časova donesoše nesretnog Ćuka, nisam uspeo da saznam ime, kažu strašnog borca iz Vukovara. Snajper mu je u trenutku kada je otvorio prozorčić prostrelio glavu. Iz velike je vukovarske porodice. Ubrzo mu dođe drug sa borbene linije koji ga još živog oplaka i izljubi uz zakletvu da će “klati sve što je ustaško”. Njihov komandir, takođe iz Vukovara, smiren čovek, reče za njega da je i on postao čovek-zver. Možda nije čudo iako se ne može pravdati. Puno su strahota videli i doživeli. Od njih 26 sa početnog spiska ostalo ih je još šest.

Pošto ekipa koju smenjujemo odlazi tek sutra, nas smestiše u ogromnu, prebogatu kuću jednog meštanina koji je advokat u Beču. Unutra bogat nameštaj, prava raskoš. Sve je to za nas otvoreno kao i srca ovih meštana. Dr Peđa Rogulić, koji je po formaciji moja instrumentarka, i ja legosmo, uz moje „tepanje i lagano osvajanje“, na kauč ispod slike Svetog Đurđa koji ubija aždaju. Nameće se simbolika sa ovim ratom.

Pokušavam da zaspim sa zgrčenim palcem u šaci. To sitno sujeverje počeo sam da činim kada se Žile rodio kao bespomoćno nedonošče i kada sam molio sve svece da ostane živ. To sam činio i kad god sam pomislio da su Bobana i Milan u opasnosti, onoj koju samo roditelji vide dok su deca recimo na nekom putovanju, ili kada mi se činilo da je Draga možda ozbiljno bolesna. Sada to činim ne za sebe, već nekako opet za njih, jer kada je njima dobro ja sam miran. Činim to i za ponovni život sa onima koji su mi najdraži.

Žilava instrumentarka Peđa ne da se lako. Prvu noć nisam iskoristio.

Priredio: N. Milošević

Sremske novine polažu autorska prava na sve vlastite sadržaje (tekstualne, vizuelne i audio materijale, baze podataka, vizuelizacije baza podataka, baze dokumenata i elektronske prikaze dokumenata i programerski kod). Neovlašćeno korišćenje bilo kog dela portala nije dozvoljeno, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

Najnovije vesti

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Ostavi komentar

%d bloggers like this: