Danas, u mestu koje se nalazi na samom ušću reke Bosut u Savu, teško da je iko čuo za ovo retko prezime i doktora pravnih nauka, budućeg bana Dunavske banovine Branka Kijurinu. S obzirom da potiče iz činovničke porodice, sva je prilika da se rodio u mestu koje je bilo privremeno boravište njegovih roditelja. Tek, Branko će gimnaziju završiti u Sremskim Karlovcima, a prava studirati u Insbruku i Zagrebu, gde je, 1920, i doktorirao. O njegovoj bogatoj životnoj priči više saznajemo iz knjige „Banovi Kraljevine Jugoslavije (Biografski leksikon)“, koju je pre dve godine izdao Institut za savremenu istoriju u Beogradu.
Rođen 23. marta 1891. godine u Bosutu, Branko Kijurina je u periodu 1909 – 1914. aktivno učestvovao u svim omladinskim akcijama, bio predsednik nacionalističke omladine, kao i Akademskog potpornog društva u Zagrebu. Zalagao se za srpsko-hrvatsku slogu. Sa grupom srpskih i hrvatskih studenata, 1912, posetio je Srbiju, gde se povezao sa srpskim omladinskim nacionalnim krugovima.
Pošto je na početku Prvog svetskog rata mobilisan u austrougarsku vojsku, kao oficir u puku Carskih lovaca, Kijurina je, 1916, prebegao italijanskoj vojsci i odmah se prijavio za srpskog dobrovoljca. Borio se hrabro na Solunskom frontu, da bi ubrzo bio raspoređen u Sedmi pešadijski puk „Kralj Petar Prvi“. U borbama za proboj fronta učestvovao je zajedno sa Ivanom Šubašićem i Stanojem Mihaldžićem, bio ranjen, a potom odlikovan Zlatnom medaljom za hrabrost.
Posle rata, Branko Kijurina je neko vreme obavljao vojničke dužnosti u Zagrebu, a angažovao se i u organizovanju Saveza ratnih dobrovoljaca. U politiku ulazi podržavajući jugoslovensku ideju Svetozara Pribićevića. Kada je došlo do rascepa Demokratske stranke, 1924, ulazi u Narodnu radikalnu stranku, kasnije daje podršku šestojanuarskoj diktaturi. Inače, dr Branko Kijurina je advokaturom počeo da se bavi 1923, a javni beležnik u Staroj Pazovi postaje 1925. godine.
Na godišnjim skupštinama Matice srpske, 1931. i 1932, Kijurina je kritikovao njenu upravu zbog nedovoljnog rada na kulturnom zbližavanju Srba, Hrvata i Slovenaca. Tesno je sarađivao sa ratnim drugom Ivanom Šubašićem, tada bliskim saradnikom Vlatka Mačeka. Daće i svoj doprinos Mačekovom oslobađanju iz zatvora (1934).
Na mesto desetog po redu bana Dunavske banovine u Novom Sadu dr Branko Kijurina je stupio 27. aprila 1940. godine. Bio je to lični izbor predsednika vlade Dragiše Cvetkovića, a novine su novog bana opisale kao odličnog poznavaoca opštih prilika u Vojvodini. Od građana je zahtevao punu lojalnost prema dinastiji i državi. Kratki mandat bana Kijurine proticao je u ratnoj atmosferi i vođenju računa o proklamovanoj neutralnosti.
Kada je objavom kralja Aleksandra I Karađorđevića, 1929, Novi Sad postao prestoni grad jedne od devet jugoslovenskih banovina, vremenom je doneta odluka i o izgradnji zgrade Banovine. Prema projektu arh. Dragiše Brašovana, nju će graditi arh. Milan Sekulić (1895 – 1970), rođen u Sremskoj Mitrovici. Dugo su trajale pripreme za njeno podizanje, radovi takođe, da bi tek u vreme desetog bana, Kijurine, maja 1940, bili obavljeni završni poslovi na ovom velelepnom zdanju. Treba reći da je Dunavska banovina, kao jedna od najvećih, obuhvatala Baranju, Bačku, Banat, Srem i Šumadiju, sa čak 46 srezova.
Tokom svog kratkog mandata, koji je trajao do 1. aprila 1941, ban Kijurina je posebno vodio računa o podizanju morala stanovništva i poverenja u državne organe. Sa predsednikom vlade Dragišom Cvetkovićem i drugim visokim zvaničnicima učestvovao je na raznim svečanostima (završetak školovanja pitomaca u Sremskoj Kamenici, otkrivanje spomenika kralju Aleksandru u Somboru, polaganje svečane zakletve regruta u Novom Sadu…). Ulagao je sredstva u podizanje škola i bolničkih kapaciteta, saniranje posledica velikih poplava, brinuo o kolonistima.
Posle vojnog puča, njega je na mestu prvog čoveka Dunavske banovine zamenio dr Milorad Vlaškalin, jedanaesti i poslednji ban.
Dr Branko Kijurina je umro 26. marta 1962. godine u Beogradu.
D. Poznanović
