Kažu da se kraj u kom je čovek rođen često reflektuje na sve aspekte njegovog života. A ukoliko je taj čovek umentička duša, njegova dela su njime inspirisana. Sudeći po slikama slikarke Ljilje Ćirić iz Bešenova, ove tvrdnje su istinite, a njene slike posmatrača odmah na prvu vode u čarobni obilazak Fruškogorja.
Sa likovnom umetnošću prvi kontakt je imala još kao malo dete. U školi se još od prvog razreda izdvajala od ostalih učenika, a kasnije su, kako to obično biva, njeni radovi bili zapaženi na brojnim takmičenjima. Slikarstvom se, kaže, aktivno bavi još od 1987. godine.
– Život je izgleda hteo da slikarstvo bude nešto što će me uvek pratiti. Ono je uvek bilo tu negde, uz mene, a sada se, najzad, isključivo bavim umetnošću. Već godinama tako – priča Ljilja.
Njene slike moguće je videti na brojnim likovnim kolonijama, a kako kaže, najredovnija je u Kupinovu.
– Likovne kolonije su manifestacije na kojima se okupljaju ljudi sličnih senzibiliteta. I, mogu vam reći, tamo se najbrže i najlakše slika. Prosto, sam ambijent je neretko takav da inspiracije nikada ne manjka. Upoznaju se ljudi, a i prodaju se slike. To su prave izložbe na otvorenom – priča Ljilja, čije slike često mame poglede i posetilaca noćnih bazara i drugih manifestacija u Sremu, a i šire.
Kolorit i kompozicija njenih dela odišu zelenilom. Sremačke kuće i stari đeram nešto su što posmatrača vraća u detinjstvo, a isto to detinjstvo česta je autorkina inspiracija, dok stvara uz zvuke naše tambure.
– Kad sam bila dete, najviše sam bila vezana za dedu i porodičnu kuću. Deda me je vodio po kafanama i uvek sam bila uz tamburaše. Ništa se ovde nije moglo bez tambure i to je, verovatno, ostavilo traga u mom radu. Čak i kada slikam, volim da pustim tamburaše i to je nešto što me pokreće.
Na njenim slikama čest motiv su i vinogradi.
– Imali smo tri vinograda, jedan pod samom Fruškom gorom, dva blizu sela. To nosim sa sobom od detinjstva, kao i naše sremačko blato. Zato mi je svaka slika “raskaljana”, jer to blato je nešto što je bilo karakteristično za naš Srem – kaže Ljilja.
I baš to naše blato, te uspomene i radost odrastanja u selu, učinile su da Bešenovo danas ima jednu pravu, afirmisanu umetnicu. Bez slikanja, kaže, ne bi mogla i svaki trenutak vremena trudi se da provede ispred štafelaja.
– Radim po ceo dan, svaki dan. Kao da sam u radnom odnosu. Bilo da imam naručene slike ili ne. Tako sam uspela da spojim lepo i korisno. Slikanje je moj život. To je nešto što najbolje umem da radim i mislim da ne bih mogla da živim kada ne bih slikala – ističe.
Za kraj, naša umetnica kaže da je najvažnije da čovek u životu radi ono što voli i da ostane dosledan na svom putu. I sve se to, na kraju, nekako isplati, a uz ljubav i upornost, kockice se na kraju uvek nekako slože. Ljilja je svoje kockice naslikala uljanim bojama.
N. Milošević
