Piše: Boris Miljković
Dođu iz grada i priča kreće: zdrav život, zdrava hrana i stoka za svoje potrebe. Mislim, lepo to zvuči. Čita se literatura – povrtarstvo, stočarstvo i razne grane poljoprivrede. Te koze su budućnost, pčele, živina, plastenik itd.
Saslušam ja, uvek ispratim priču i uputim na nekoga ako treba. Dam brojeve veterinara, poljoprivrednika i tako dalje. Nije da neću da pomognem, ali ne mešam se dalje i ne dajem savete.
Obično se ne sastavi ni godina i pukne ta priča. Ni jedan posto ljudi ne znam da je uspeo ako nema prihod sa strane. Posle mi se požale da se ne isplati. Saslušam kao i što sam slušao kada su meni delili savete isti ti, i učili me onom što ja znam od rođenja. Ali neka. Krucijalno pitanje na kraju bude: “Pa kako ti izdržiš?!”
Pa vidi, prijatelju, kad ostanem bez ku’ruza, onda se zadužim. Kod mojih drugova uzmem ku’ruz, mada realno, uvek sam dužan. Ne idem na more, ne ulažem u sebe ništa posebno, kupujem detelinu, kosim bašte, idem za komunalnom službom kada pokose oko igrališta i te veće površine. Uzimam otpad, lom zrna i slično sa silosa.
Kupujem stari hleb. Ne platim struju i račune na vreme ako mi treba hrana za živinu, svinje, koze, konje – šta god imao. Znači svesno se žrtvujem. Sledeće pitanje je: “Pa čemu onda to, kada nemaš ništa od toga?”
Pametno pitanje, konstatujem. E, onda sledi moj zbunjujući odgovor da mi to daje sigurnost. Tek sada mu ništa nije jasno. “Pa kako sigurnost?”
Pa vidi, ja znam da tu nema ništa ali?…
“Ali?”
Ali kada me pritisne muka, ja uvek imam šta da prodam, kada mi zafali mesa. ja imam, a kada pogledam u sve to – imam sigurnost i lakše mi bude. A i volem da imam. Brate, ja sam Sremac i svesno propadam. To mi je u krvi…
