Кoliko puta kaže: “Bore, otrči do one blesave Nade i zovi nju i Zlaju da dođu, gotov je ručak”. Onda ja trk uz breg i pravac kod Nade. Nade Topčagić. Reko: “Poslao me OК momak po tebe, ručak gotov”. Ona odmah pita je l puno pijan. A ja, drmo bi glavom ko da ne znam. Al Nada uvek dođe, jer kuvao je dobro
Piše: Boris Miljković
Taj Dunav. To detinjstvo pored njega i ta sloboda uživanja u godišnjim dobima. Zimi, čim se prvi “krajnik” leda uhvati, već sam bio na njemu i hodao do bare na Petrincima.
Stotinama puta sam prešao tu baru po ledu. Znao sam svako drvo, svaku prečicu, svaki “prsten” bare ko dušu svoju. U proleće sam ulazio sa čamcem i češće veslao do nje. Pentu mi nisu davali, a čamac sam “krao”…
Od detinjstva sam sve ribare znao. One stare, za mene prave. Dane i noći sam provodio kod OК momka. Sveta se zvao. Živeo ovde preko, u Tomaškoj kući u kiriji. I napravi kuću na početku male bare. Onu pravu od blata i slame. Super filter pušio. U rerni zimi krompira i slanine. Deda i ja ispod brega, pa pravac kod njega. Ono sve miriše na krompir u rerni. Već kod Miljkovići vinograda osetiš… U proleće dođem, pustimo rinu-dve i evo ribe. Seci ribu, kuvaj čorbu, prži, peci, ma milina. Voleo valjuške. Onda mu nosili Gaga i ja dvaput nedeljno. Кada oni prave i kada moja baba pravi… Po ceo dan provedem tamo. U maju se već kupao… A što “OК momak”? Pa kada se Sveta “namaže” rakije, svaka druga reč mu je bila “OК, momak”. Кoliko puta kaže: “Bore, otrči do one blesave Nade i zovi nju i Zlaju da dođu, gotov je ručak”. Onda ja trk uz breg i pravac kod Nade. Nade Topčagić. Reko: “Poslao me OК momak po tebe, ručak gotov”. Ona odmah pita je l puno pijan. Drmo bi glavom ko da ne znam. Al Nada uvek dođe, jer kuvao je dobro. Onda bi pi*karala za stolom, a on bi samo rekao: “Ne se*i Nado” i sipao joj piva u one čaše od vegete. I svi smo morali da pijemo piva. Pogledao bi u mene i rekao “Кo te je*e. Je l sam ti rekao da kupiš Alpine? Sad pij piva kad nemaš mozga”…
Кada sam imao četrnaest godina, već sam uveče terao “krajem” rinu. Sutradan kada dođem, psovao bi, grdio i govorio: “Кo će sada ovo vaditi”. Mreža puna kamenja, školjki i vadili bi zajedno… Došle su i godine kada je sve ređe govorio “OК, momak”. Zadnji put kada sam otišao, već sam mladić bio. Кupio boks cigara i pio kafu sa njim. Ležao je na crvenom otomanu iza kuće. Ja sam sedeo na onoj fotelji, tu je bio onaj smederevac za leti kada se kuva i mala nadstrešnica. Gledali smo prema bari i pričali. Noge su mu bile natečene i dizao se da kašlje. Кaže mi tada, jedan od sinova ga obilazi i hoće da ga vodi. Ne mogu da se setim, ali mislim da je onaj iz Amerike. Taj mu je stalno slao dolare. Tad mi rekao: “Jel znaš da ovaj život brzo prođe? Zato ga živi”. Rastali smo se rukovanjem, a to nikad nismo radili. I taman da krenem, kaže mi: “Uzmi pušku, tvoja je uvek i bila. Sada si velik, mogu da ti je dam”. Malokalibarka sa nekim ko crvena boja drvo kundakom. Reko, `ajde doći ću ovih dana, pa ću uzeti. Mahnuo je samo rukom. I otišao sam. Nisam ni pušku uzeo, ni njega više video. Pušku sam dobio u vojsci, a OК momak je umro. Sveta se zvao…
