U trenutku kao da planeta stane, pa je ponovo pokrene prvi bebin plač. Na svet je došlo još jedno malo biće, nova duša koja sa sobom nosi najveću sreću svojim roditeljima. Sa osmehom na licu i najvećom pažnjom jedna od prvih je osoba koja je uzima u ruke, a gledajući svaku bebu kao da je sopstvena i tako punih 35 godina. Njen posao je, kako kaže Dragica Maksimović iz Salaša Noćajskog, najlepši na svetu. Poziv babice je savršen za osobe koje gaje neizmernu ljubav prema deci, a Gaga, kako je zovu, je ima u neograničenim količinama, pa iako je u penziji duže od decenije i dalje radi sa najmlađima.
Biti babica je neipisivo odgovoran posao koji sa sobom nosi puno emocija, dosta sreće, ali i tugu.
-Mislim da se za posao babice ne odlučuje tek tako, glavni i osnovni motiv svakom ko se za taj poziv odluči mora biti ljubav. To je, po mom mišljenju, preduslov da svoj posao obavljaš na jednom visokom nivou. Za 35 godina radnog staža videla sam i doživela toliko toga da bi se teško moglo i u knjigu pretočiti, ali od prvog do poslednjeg dana volela sam biti babica – kaže 65-godišnja Salaščanka.
Po završetku škole, a sa navršenih 18 godina, Zavod za zapošljavanje ju je poslao u Sloveniju, gde je radila šest meseci, međutim razdvojenost od porodice, majke i sestre teško joj je pala, pa se vraća u Srbiju. Ipak, Gaga ne dobija posao u svom rodnom gradu, već prvo u Loznici, gde se takođe zadržala nekoliko meseci, da bi tek naposletku počela da radi u Opštoj bolnici u Sremskoj Mitrovici, prvo na odeljenju kao zamena, a zatim i u patronažnoj službi.
-Sada, kada vratim sećanje unazad, period rada u patronaži bio mi je najteži jer sam obilazila porodilje i bebe na biciklu. S jednog kraja grada na drugi, bilo po suncu, kiši, snegu. Bez posebne opreme, sa ličnom torbicom u kojoj sam nosila pribor za kupanje i druge sitnice koje sam mogla u nju da stavim. Tada sam stekla naviku da kao prevozno sredstvo koristim isključivo bicikli i to se nije do dana današnjeg promenilo – priča Dragica.
Nakon nekog vremena primljenja je u radni odnos na odeljenju neonatologije, gde je i dočekala penziju.
-Danas se radi dosta drugačije u odnosu na ranije, majke sa decom puštaju se iz porodilišta posle par dana, a nekada su ostajale čitavu sedmicu. To vreme mi smo koristile kako bismo im pomogle, odnosno naučile ih neke osnovne stvari. Bilo je hrabrih žena, onih koje to nisu, uplašenih, mrzovoljnih, poslušnih i neposlušnih. Raznih tipova ličnosti, ali i najširi mogući spektar emocija. U neku ruku morale smo biti i “psiholozi”, znati na pravi način prići svakoj majci, prilagoditi svoj stav, priču. Nama je to posao i svaki dan imamo novu porodilju, ali njima je to jedan od najvažnijih dana u životu, pa kako god se one ponašale, a bilo je, opet ponavljam raznoraznih situacija, mi smo morale biti nasmejane, govoriti blagim tonom, biti mirne, strpljive – objašnjava Gaga.
Кao kao jedno od najlepših svojih zaduženja Salaščanka je izdvojila momenat kada bebu prvi put pokaže ocu ili najužoj familiji. Tada se vrlo često smenjuju osmeh i suze.
Ipak bilo je i teškim momenata.
-Sećam se prvi put kada sam se susrela sa bolesnom bebom, rođenom pre vremena i sa izbiljnim anomalijama. Nosila sam je na rentgen, a sve vreme sam se tresla. Nisam znala šta bih od muke i tuge, a iskrena da budem i jako sam se uplašila. Vremenom sam naučila da malo iskontrolišem svoje emocije kada dođem u sličnu situaciju, bar koliko god da je to moguće, mada nikada mi nije bilo svejedno i nisam oguglala na to čak ni posle decenija rada – kaže Gaga.
O koliko je beba vodila brigu ne zna ni sama, a uvek joj je drago kada je majke prepoznaju na ulici, što se i dalje vrlo često dešava.
-Svako malo meni u gradu priđe neka žena da me pozdravi, da me pita kako sam, da mi se zahvali na brizi i pomoći koju sam njoj i detetu pružila. Moram priznati, ja ih se vrlo često ne setim, ali drago mi je što one mene pamte po lepom. Svoj posao sam od prvog, do poslednjeg dana radila sa istim žarom, lične probleme uvek ostavljala na vratima porodilišta, a s druge strane često u svom domu mislila na bebe koje sam ostavljala koleginicama po završetku smene. Bilo je tu nebrojeno telefonskih poziva, samo da proverim kako je neko dete i da li je sve u redu. Prosto, posao je bio veliki deo mene – iskrena je Gaga.
Penzija je nije odvojila od najmlađih, pa tako, osim što je ponosna baka i vrlo često vodi brihu o svojim unucima, pomaže pri čuvanju još troje mališana iz sela u trenutcima kada su im roditelji na poslu.
-Deca me ispunjavaju, daju mi energiju, ljubav. Sa njima nikada nije dosadno, a gledati ih kako iz dana u dan rastu je neprocenljivo – završava Salaščanka.
D. Tufegdžić
