Slepa od rođenja, Milesa Mijailović iz Inđije vodi celoživotnu borbu za svetlost na svom putu. Radni vek provela je na telefonskoj centrali, a o Inđinčanima kao sugrađanima ima samo reči hvale
Milesa Mijailović je osoba koju život nije mazio. Rođena bez vida, za sve borbe morala je imati dvostruku snagu. Sa svega šest godina roditelji iz rodne Bajine Bašte upućuju je na školovanje u zemunski Zavod za učenike oštećenog vida, gde je završila osnovnu, srednju i muzičku školu.
– Išla sam u nižu Muzičku školu, svirala klavir i harmoniku, u školi internatskog tipa, sa divnim vaspitačima i pedagozima, kaže Milesa, prisećajući se lepih školskih dana.
Put je Milesu dalje odveo u Bešku, najveće inđijsko naselje, gde se, kako kaže, zaljubila.
– Posle nekoliko godina razišla sam se sa tim dečkom, ali sam odlučila da ostanem u Inđiji, zavolela sam taj grad, tu kasnije rodila sina, i našla zaposlenje na telefonskoj centrali u Domu zdravlja, priča naša sagovornica, prisećajući se koliko oduševljenje kolega je izazvala kada je za kolektivnu proslavu angažovala orkestar slepih i slabovidih:
– Tadašnji direktor Doma zdravlja, dr Zdravković, je sutradan posle proslave dao nalog da me prime u stalni radni odnos, i ja sam tu ostala narednih trideset godina, bez jednog dana bolovanja, kaže Milesa Mijailović.
– Tada nije bilo mobilnih telefona, telefonisti su imali glavnu reč. Uvek sam bila ljubazna prema svima koji zovu, građanima, kolegama, saradnicima, priča Milesa, uverena da je to najveći razlog što je i danas Inđinčani prepoznaju na ulici, pozdravljaju i nude pomoć:
– Ko god me vidi, pomogne mi da pređem ulicu, ističe ova simpatična žena, zahvalna za empatiju koju pokazuju njeni sugrađani.
Milesa najviše pamti dobre ljude, i njihove postupke. Srce, valjda, vidi bolje od očiju. Neprijatnih situacija, kaže, nikad nije imala.
– Vozili su me kući, na posao, s posla, ja nisam imala problem ko će da me vodi i svoj posao sam obavljala bez teškoća, seća se Milesa.
Jedan od najtežih događaja u Milesinom životu je saobraćajna nesreća koju je doživela, i u kojoj je život uzgubila njena kuma, zbog bahatog vozača na inđijskim ulicama 2015. godine:
– Tri dana sam bila u komi, lekari su se borili za moj život i hvala im, zahvalna je Milesa, žena borac.
Pored svih nedaća koje su je snalazile, Milesa se od malih nogu bavila muzikom. Ona joj je donela mnogo lepih trenutaka i prijatelja:
– Pesmom „Mito bekrijo“ osvojila sam mnogo nagrada i priznanja na takmičenjima, i danas je rado pevušim, s osmehom priča Milesa, verujući da ju je pesma održala.
Adekvatnu literaturu i časopise Milesa dobija od biblioteka Saveza slepih i slabovidih, kako Srbije, tako i okolnih zemalja, i penzionerske dane provodi u čitanju, a najteže joj pada samoća, s obzirom na to da su deca otišla svojim putem:
– Fali mi neko za razgovor, a i ne mogu da se krećem sama. Teško je naći osobu sa kojom bih išla u šetnju, ali sreća je, pa imam dobre komšije koji su mi uvek pri ruci, sigurna je Milesa, poručujući da moramo biti humani, jer nevolja može, nažalost, svakom da se dogodi.
– Sve će se rešiti, samo nek’ Bog da zdravlja, ispraća nas Milesa….
Mirjana Stupar
