Piše: Nemanja Milošević
Od olujnog nevremena koje je čitavom Sremu nanelo ogromnu materijalnu štetu, prošlo je nešto više od dve nedelje. Taj vremenski period možda nije dovoljan da se kompletno sagledaju sve posledice ove prirodne katastrofe, ali za te dve sedmice smo ipak mogli da saznamo mnogo toga o nama samima.
Pa, da počnem od početka. Odmah nakon tog kobnog dana, kako je orkanski vetar napravio oštećenja na većini sremskih krovova, potražnja za crepom u našem okrugu je podivljala. Građare nisu uspevale da nabave onoliko crepa koliko je ljudima bilo potrebno da u što kraćem roku saniraju nastalu štetu.
Međutim, baš u toj jurnjavi za crepom, naši sugrađani su pokazali svoja prava lica. Iskreno, oduševili su me ljudi koji su besplatno podelili stari crep, koji im je stajao negde iza kuće ili šupe i samo zauzimao mesto u dvorištu, onima kojima je u tom trenutku bio najpotrebniji. Ali, istovremeno sam osetio izuzetno gađenje prema onima koji su rešili da se ovajde na račun tuđe muke. Koliko je bilo onih koji su stari crep poklanjali, toliko je bilo i onih koji su isti taj stari crep od iza šupe prodavali čak i po ceni duplo većoj od maloprodajne cene novog crepa. Složićemo se, baš taj stari crep bi, da do ove nesreće nije došlo, verovatno večno trunuo u nečijem dvorišnu ili završio na nekoj od divljih ili legalnih deponija…
Sa druge strane, ista priča i sa prodajom novog crepa. Koliko sam uspeo da saznam iz pouzdanih izvora, vlasnici sremskih građara su rešili da cenu crepa ne podižu, složni u stavu da ne žele novac koji je proklet. Međutim, uprkos različitim vestima da nabavna cena crepa neće rasti zbog porasta tražnje, to se ipak desilo kada su u pitanju neki proizvođači. I kako sad da ljudi iz građare objasne čoveku da problem nije do njih, nego da je izvesni proizvođač rešio da iskoristi priliku i za ovih par dana obrne lepu svotu novca?
E sad, kad sam već problematizovao prodaju, moram se osvrnuti i na činjenicu da taj crep neko mora i da ugradi. I opet ću reći da su me oduševili ljudi koji su dobrovoljno, bez ikakve naknade, pomogli svojim sugrađanima i sanirali im krov nad glavom. A sa druge strane, opet su tu i oni koji su u čitavoj ovoj zbrci videli šansu za zaradu. Kako sam čuo, ne samo da su neki majstori digli cene svojih usluga u nebesa, pa su neki popravku krova naplaćivali i po 15 hiljada evra, nego su posao počeli da rade i naplaćuju neki priučeni pojedinci. Dovoljno je samo da se ne bojiš visine i da umeš da uklopiš crep. Ponudiš, zatim, svoje usluge i ljuljneš cenu kao da si svo radno iskustvo stekao na građevini. Ali, pošto su ljudi bili u očaju, jer krov je krov, i ti priučeni su bili dobrodošli.
Bilo je tu još mnogih stvari, o kojima ne bih sada. Ne zato što ne želim, nego zato što mi ponestaje redova.
Spomenuću samo još to da me je čitava ova situacija neodoljivo podsetila na početak pandemije korona virusa. Sećate li se vremena kada su zaštitne maske postale obavezne? Ja se vrlo dobro sećam da su se teško pronalazile, a još bolje pamtim činjenicu da su im cene u jednom trenutku skočile i za čak deset puta. O cenama namirnica sam godinama unazad pisao u više navrata, pa ih sad neću ni spominjati…
Nego, što sam stariji, sve mi jasnija postaje ona naša narodna izreka: “Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane”. I, čini mi se da se to ponajbolje oseti u situacijama poput ove i da su ljudi, zapravo, najsuroviji i najalaviji kada je nečija egzistencija u pitanju. Jedinu nadu da ljudskosti, empatije i solidarnosti još uvek ima ulivaju mi naši sugrađani, koje sam već gore pomenuo. Oni koji su, bez mnogo kalkulisanja, priskočili u pomoć svojim komšijama. Zato bih citirao još jednu našu narodnu izreku: “Na muci se poznaju junaci”!
