Piše: Nemanja Milošević
Srem je, slobodno se može reći, bio centar antifašističke borbe tokom Drugog svetskog rata na području Vojvodine. Stradalo je ovdašnje stanovništvo kako u zloglasnim akcijama u kojima su mučki ubijani nedužni civili, tako i sa puškom u rukama, opirući se okupatoru.
U čast svih naših žrtava, gotovo na svakom koraku u Sremu, možemo zateći nebrojena spomen-obeležja, koja su naši stari podizali kako se slobodarski duh i herojstvo ovog naroda ne bi zaboravili.
Međutim, ukoliko se uputite na neko spomen-obeležje kako biste se poklonili senima žrtava i oslobodilaca, posebno ako pod nekim od tih obeležja leže kosti vašeg oca, dede ili pradede (kao što je kod mene slučaj), na oči će vam krenuti suze. Ali, ne suze ponosa ili tuge za najmilijima. Nego, one najgore – suze od besa!
Naime, uprkos prezanjima nadležnih da se, bar većina najvećih spomen-obeležja na ovom području obnovi i konzervira, veliki broj njih i dalje ostaje zarastao u korovu, delom srušen i, što je najgore, zaboravljen. A, kada vidite da se najveće spomen-obeležje od svih u Sremu, na kom se nalaze posmrtni ostaci desetina hiljada heroja, gotovo i ne vidi od šiblja i divljeg rastinja, ukoliko ste istinski patriota, ne možete, a da se ne zapitate – kome smetaju naši heroji?
Naravno, reč je o Spomen-kompleksu Sremski front u Adaševcima, na području Opštine Šid. I baš sa tog kompleksa, u našu redakciju pre nekoliko dana stižu fotografije javašluka, nebrige i krajnjeg nepoštovanja prema žrtvama koje su položile svoje živote kako bismo svi mi danas bili slobodni građani.
Spomenici na kojima se od rastinja gotovo i ne vide imena stradalih, više i ne liče na spomenike, nego na ostatke neke davno napuštene građevine.
Godinama su iz mitrovačkog Zavoda za zaštitu spomenika kulture apelovali na katastrofalno stanje ovog zdanja, sa Muzejom na čije eksponate uriniraju golubovi, ali avaj.
Šidska opština se, što se vidi iz priloženog, Sremskog fronta seti samo na godišnjicu njegovog proboja, pa se kompleks malo pokosi samo u trenucima kada dođe vreme za fotografisanje lokalnih zvaničnika zarad samopromocije.
I, osim toga što hiljade grobova naših predaka (na koje više ni cveće nemamo gde da položimo) neminovno propadaju, potrebno je osvrnuti se i na činjenicu da se ovaj spomen-kompleks nalazi tik uz auto-put Beograd-Zagreb, te da je česta stanica putnika namernika i turista iz inostranstva. Zbog toga kakvu sliku o sebi prikazujemo pred gostima – mene je lično sramota, kad već nadležne nije. A trebalo bi. Bar zbog Save Šumanovića kojim se Šiđani i te kako diče, a čije kosti se nalaze na Spomen groblju u Sremskoj Mitrovici, koje se još kako održava dostojno žrtvama. Zato bi mogli bar malo da se ugledaju na Mitrovčane.
Ali, to će, čini mi se, da ide malo teže. Oni koji su nas svojom žrtvom zauvek zadužili, izgleda nisu ni deveta rupa na svirali u Šidu. A, uzevši u obzir stanje ostalih spomenika stradalima za oslobođenje na području ove opštine, ništa me više ne čudi. Spomenuću samo Spomen-kompleks Dom skela, kom je u ovom trenutku nemoguće prići i kom preti potpuno uništenje.
Za kraj, napomenuću samo da je stanje svakog ovako značajnog spomen-obeležja zapravo ogledalo lokalne samouprave u kojoj se nalazi.
U to da nije moguće obezbediti sredstva makar za čišćenje i košenje jednog od najvećih stradališta našeg naroda, niko me ne može ubediti. Niti da će Šid ovu sramotu ikada uspeti da opere sa svog obraza.
