Кada govorimo o selima, najviše su stradavala ona koja su bila na prvoj liniji borbe i tu je Ležimir svakako najstradalniji, ako govorimo o Fruškogorju. Za njim idu Grgurevci, pa Manđelos, a tek onda Bešenovo, Šuljam, Radinci…
„Zahvljujući“ činjenici da se nalazio u sastavu Nezavisne Države Hrvatske, Srem danas nosi neslavnu titulu najstradalnijeg područja Republike Srbije tokom Drugog svetskog rata. Na prostoru između Save i Dunava, od Vukovara pa sve do Zemuna, prema podacima Arhiva Vojvodine, ukupno je tokom ratnih godina život izgubilo 42.000 stanovnika. Mnogo više njih je interno raseljenih, a uz fizičke likvidacije, u Sremu je vršeno i uništenje objekata Srpske Pravoslavne Crkve, pokatoličavanje i kulturocid, sve sa ciljem da se u ime „evropskih vrednosti“ stvori prostor na kojem će, pošto se prethodno očisti od Srba, moći da žive isključivo oni kojima Srem „istorijki pripada“ – Hrvati.
Ove reči, zaključak su sa tribine koja je nedavno održana u Svetosavskom domu u Manđelosu. Tribinu-predavanje pod nazivom „Mučenici i jamari“ organizovala je Crkvena opština, a na njoj su govorili Jovana Trivunović, Danilo Jadranski i Stevo Lapčević, svo troje iz Muzeja Srema. Кako je ovom prilikom istakao Protojere-stavrofor Miroslav Josimović, povod razgovoru bilo je kako sećanje na akciju Vitkora Tomića u Sremu, tako i godišnjica zločina koji su u Ležimiru počinile ustaše i nacisti.
-Želeli smo da progovorimo o stradanju našeg, srpskog naroda, da ukažemo na to da smo mi u Sremu bili ti koji smo se branili, a da su okupatori i njihovi saradnici bili ti koji su imali samo jedan cilj – da nas istrebe. Ono što smo prošli mi u Sremu, na žalost, prošli su naši Srbi na čitavom prostoru Pavelićeve države koju i danas mnogi u Hrvatskoj, koliko možemo videti, tretiraju kao pozitivnu pojavu i istorijsku tekovinu „vrednu“ pomena i divljenja, rekao je manđeloški paroh.
Obraćajući se prisutnima, istoričar Danilo Jadranski ukazao je na korene srpsko-hrvatskog spora, ističući u prvi plan jasne linije sukoba čiji se počeci, kako je naglasio, mogu pratiti sve do nastanka Vojne krajne, odnosno do privilegija koje su Srbi kao branioci carevine od Turske dobijali od Beča.
-Кao što je poznato, Srbi su ratovali za cara, a on im je dao slobodu. Ta sloboda je značila visok stepen autonomije u odnosu na hrvatsko plemstvo koje je tokom čitave istorije nastojalo da te darovane slobode ograniči. Posebno su ti napadi bili jaki u mirnodopsko vreme, što je i logično. Dok se ratovalo, Srbi su bili dobri, kada se mirovalo, trebalo ih je disciplinovati. Otpor slobodnih Srba postao je tako trn u oku i upravo da linija sukoba bila je u osnovi i pravaške ideje koja je postala dominantna u hrvatskoj politici, rekao je Jadranski.
Govoreći o tragediji Srema, politikolog Stevo Lapčević je istakao da je međuratna Кraljevina propustila prilike da se sa hrvatskim šovinizmom i separatizmom obračuna na vreme, verujući da će ideal zajedništva Južnih Slovena nadjačati one elemente hrvatske politike koji su zemlju vodili u rasulo.
-Tragično je tužno to što su nosioci hrvatskog separtizma i šovinizma u međuratnoj Mitrovici bili isti oni koji su kasnije vodili Srbe na gubilišta i nadgledali koliko „dobro“ Viktor Tomić radi svoj „posao“ na Pravoslavnom groblju. Jugoslovenska ideja tako nam se vratila kao bumerang i da ironija bude još gora, mi smo je još jednom prihvatili i još jednom pre tri decenije platili skupo, rekao je Lapčević.
Jovana Trivunović predočila je publici podatke do kojih je došla analizom popisa žrtava Muzeja žrtava genocida iz Beograda, napominjući da se kao najvažnija karakteristika može uzeti činjenica da su u najvećem broju slučajeva počinioci bili Hrvati-ustaše, a ne Nemci, kako se to obično u javnom diskursu tvrdilo.
-Naša istoriografija je zanemarivala istinu da su ustaše bile nosioci pokolja u Sremu. Nemce kao glavne likvidatore možemo naći u svega nekoliko slučajeva. Primer Grgurevaca i slučaj masakra na Orašju jeste strašan, ali i to vidimo da je u selo došla kaznena ekspedicija, dakle vojnici sa strane, iako se i o tome obično govori nešto drugačje, pa se nepotrebno naglašava da su upravo domaći Nemci bili ti koji su na likvidacijama insistirali što nije u potpunosti tačno. Кada govorimo o selima, najviše su stradavala ona koja su bila na prvoj liniji borbe i tu je Ležimir svakako najstradalniji, ako govorimo o Fruškogorju. Za njim idu Grgurevci, pa Manđelos, a tek onda Bešenovo, Šuljam, Radinci… Stvar je u tome da se Manđelos nalazio u zaleđini Ležimira, da je Bešenovo bilo u partizanskim rukama i da tu okupatori nisu rado odlazili, dok je Radince kao važno čvorište i komunikacija, a bivajući pri tome jednako važni i partizanima i okuptorima, trebalo držati u miru. Ljudi su ubijani u provalama u selo i u odmazdama, od kojih je grgurevačka, barem kada se radi o 1942. bila najteža i najkrvavija. Ubijani su vojno sposobni muškarci, ali i straci, žene i deca i ne možemo govoriti o preteranoj „brizi“ niti o selktivnosti, što ukazuje da se išlo ne samo na pacifikovanje stanovništva, već i na redukovanje broja Srba u Sremu što je bila i zvanična politika NDH.
*Tekst objavljen u okviru projekta “1942. godina krvavog leta” koji je sufinansiran sredstvima Vlade Republike Srbije, Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne odražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
