• utorak, 16. avgust 2022.
RAZGOVOR SA DUVANDŽIJOM MIROSLAVOM VUJNIĆEM: Crni dani nikako da prođu
Vesti
0 Komentara

RAZGOVOR SA DUVANDŽIJOM MIROSLAVOM VUJNIĆEM: Crni dani nikako da prođu

24. februar 2022. godine

Кako bismo prehranili svoje porodice, ovde, na Balkanu, svi smo osuđeni na to da se dovijamo kako znamo i umemo, a poslednjih godina prošlog veka, izvući se iz bede bilo je istinski teško. Posebno onima koji su napustili svoje domove u ratom zahvaćenim područjima bivše Jugoslavije, ostavši bez ičega.

Trnovit put do svog novog doma u Кukujevcima, zajedno sa brojnim drugim izbeglim porodicama, prošli su i Miroslav i Zorica Vujnić. Pa ipak, uspeli su da daju primer toga kako se poštenim radom, uz mnogo muke, truda i vere u sebe, može početi iz početka.

Po dolasku, Miroslav se zaposlio u “Šid transu” kao mehaničar, ne dozvolivši da mu porodica ostane bez hleba. Ali, okolnosti tokom kriznih devedesetih nikome, pa ni njemu, nisu išle na ruku.

– Proveo sam u “Šid transu” četiri godine, ali plata u to vreme nije bila redovna, a kuća u kojoj smo stanovali bila je stara, blatara. Bilo je teško i morao sam da smislim način da preživimo – priča Miroslav Vujnić.

Razmišljajući kako to da izvede, kaže, kao i ostali doseljenici, rešio je da počne da se bavi poljoprivredom.

– Morao sam od nečega da počnem, a duvan je bio jedini izvor novca za nas koji smo se doselili. To je bila sirotinjska biljka. I, uprkos tome što se od njenog uzgoja u jednom periodu moglo pristojno zaraditi, sve nam govori da da će to opet postati – kaže Miroslav i objašnjava: Nekad je od duvana bilo toliko novca da nikome ne bi palo na pamet da ode u inostranstvo. Tada smo, početkom 2000-ih godina, sa devet jutara duvana zarađivali i do 28 hiljada tadašnjih maraka, što se u Nemačkoj nije moglo zaraditi. Od toga sam napravio kuću, garažu, štalu i sve komplet. A danas, jedva preživljavamo – priča naš sagovornik.

Vremena su se promenila, a kako su i uslovi bavljenja poljoprivredom, posebno kada je reč o uzgoju duvana, postali nepovoljniji, prihodi se i godine u godinu smanjuju. Na to je, kaže, uticalo više faktora.

– Dosta toga se promenilo. Svake godine je zarada sve manja, problemi sa radnicima su veći, kao i sa energentima i arendama. Troškovi su postali daleko veći. Poskupeo je i repromaterijal, naročito đubriva, ali moram da napomenem da nas po tom pitanju duvanska industrija “pokriva” i od njih imamo pomoć – kaže Miroslav.

Кada je reč o radnoj snazi, kaže, u zadnjih par godina je do nje teško doći, pa su duvandžije primorane da dovode ljude sa krajnjeg juga Srbije.

Svake godine nam dođe preko dve stotine ljudi iz Bujanovca, Preševa i drugih opština u okolini, a sve to košta – kaže naš sagovornik.

Pored toga, probleme im predstavlja i zaštita biljke.

– Duvan je divlja biljka. Nekada si mogao da je posadiš, prskaš jednom do dva puta, i to je to. Zadnjih nekoliko godina, pojavili su se novi virusi i bakterioze, pa naši stručnjaci nisu u stanju da nam pomognu da u okviru dozvoljenih sredstava sprečimo nastanak i napredovanje bolesti. To je jako veliki problem, pošto su sredstva koja su bila dobra, sada upitna po standardima Evropske unije. Na primer, mnogi ljudi su ove godine dobili obaveštenja da su prekoračili dozvoljenu količino ostataka pesticida u suvom listu, a neki su čak dobili i kazne. Tako, u okviru dozvoljenih sredstava nismo u stanju da sačuvamo duvan. Pored toga, sada se gaje i nove sorte. Dok se sadio “mađarac” koji je nama najbliži, sve je bilo u redu. Posle se sadio “brazilac”, koji zahteva toplije vremenske uslove, a nakon toga i “francuz”, koji je bio najgora klasa koju sam ikada imao – kaže Miroslav.

Između ostalog, i nepovoljna situacija sa energentima ostavila je traga u džepu duvandžija.

– Duvan sušim u jednoj peći na pelet i u jednoj na butan. Međutim, oba energenta su drastično poskupela. Pelet je koštao 162 evra po toni, da bi njegova cena skočila na preko 300 evra, što je van pameti. Butan je sa oko 75 dinara poskupeo na oko 107. Druga stvar, gorivo za nas je nesubvencionisano. Tokom trajanja pandemije, dobili smo subvencije od nekoliko dinara po litru, što nam je sada ukinuto. A što se tiče subvencija koje se odnose konkretno na duvan, i ono malo što smo imali, više nemamo. Sa državom po tom pitanju “ratujemo” već desetak godina i nadam se da će neko imati sluha za nas. Smatram da od duvana, kao akcizne robe, bar nešto novca treba da bude vraćeno u proizvodnju, inače od nje više neće biti ništa – priča Miroslav.

Кada je reč o vremenskim uslovima, proizvođače duvana protekle godine ni oni nisu poslužili, tako da su se prihodi od ove kulture i zbog toga drastično smanjili.

– Prošla godina je bila specifična i vrlo loša. U vreme sadnje bile su velike suše, pa je duvan zaostao u razvoju ili se uopšte nije primio. U vreme berbe, udario je led, što je oštetilo klasu i smanjilo količinu prinosa. U oktobru je došao i mraz, te je mnogima dosta duvana ostalo na njivi. Međutim, važno je osigurati useve, pa nas je osiguravajuća kuća pokrila – zaključuje naš sagovornik, izrazivši nadu da će uzgoj duvana u Srbiji dočekati bolje dane.

N. Milošević

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Leave a Reply

%d bloggers like this: