• ponedeljak, 29. novembar 2021.
Stočari  kreditiraju  velike klanice
Poljoprivreda
0 Komentara

Stočari kreditiraju velike klanice

16. decembar 2020. godine

Sremski stočari, posebno svinjari, suočavaju se sa još jednim problemom, i to, u onom trenutku kada treba da naplate svoj mukotrpan rad. Klanice koje otkupljuju tovljenike, priča stočar Bora Šuljmanac, uglavnom kasne sa isplatama, što nikako nije pogodno za poljoprivrednika koji redovno izmiruje sve svoje obaveze

Piše: N. Milošević

Pandemija korona virusa, tokom čitave ove godine, uticala je na brojne aspekte života. Kako na psihu ljudi, društveni i kulturni život, politička previranja, tako i na ekonomiju, između ostalog, i poljoprivredu. Opšta pomama za namirnicama usled različitih protivepidemioloških mera, zasigurno je uticala na odnose cena na tržištu, pa su tako, cene žitarica skakale, a cene u oblasti stočarstva padale.

Međutim, okolnosti izazvane globalnom pandemijom su, čini se, samo jedan u nizu problema sa kojima se naši poljoprivrednici suočavaju. Kako bi uspeli ne samo da prežive, već i da žive normalno od svog rada, oni su primorani da preavziđu i brojne druge prepreke, čija je paleta vremenom postajala sve veća.

svinje se hrane sopstvenim kukuruzomUpravo zbog toga, idealan sagovornik na ovu temu, posebno u oblasti stočarstva, bio je neko ko se ovim poslom bavi dugi niz godina. Bora Šuljmanac iz Laćarka, uzgojem tovnih svinja počeo je intenzivno da se bavi pre nešto manje od 20 godina. Krenuo je, kaže, kao mali proizvođač, sa pet krmača, a sada proizvodi oko pet i po hiljada grla godišnje. Baš zato, najbolje i razume probleme, kako malih, tako i velikih uzgajivača.

Jeftino meso iz inostranstva

U ovom momentu, kaže, domaći svinjari nalaze se u prilično nezavidnom položaju, i to, ne samo zbog pandemije.

– Trenutna situacija sa tovljenicima je jako loša iz mnogo razloga, a posebno zbog toga što su poslednjih godina brojne velike kompanije počele da proizvode mnogo više tovljenika nego što mi, stočari, možemo. Sada imamo slučaj, što nije bilo ranije, da klanice tove svinje. One treba da ih kolju, a mi da ih tovimo. A sada, većina klanica u Srbiji ima zatvoren sistem, njiva-krmača-prase-tovljenik. Takođe, u poslednje vreme imate i renoviranje i podizanje nekih davno zatvorenih farmi, koje mogu da „ubiju“ čitavo jedno selo. Ako ona, na primer, ima kapacitet oko deset hiljada tovljenika, a u Laćarku celom ima 12 hiljada tovljenika, kada se takva jedna farma podigne nenamenski, ona ubije jedno selo, koje nikako ne može da se oporavi. Taj model je jako loš za oživljavanje sela, a ljudi koji su držali određen broj svinja i živeli koliko toliko od toga, sada u tome ne vide smisao – priča Bora Šuljmanac i dodaje:

ilustracija– Inače, danas i ceo svet tovi svinje. Nekada je proizvodnja bila pretežno kod nas, u Americi, Britaniji i možda u još nekoliko država. Danas, imate hiperprodukciju svinja u Argentini, Tajlandu, skandinavskim zemljama… Putevi trgovine su široki. Na primer, ako Danac nema kukuruz, njemu nije problem da ga nabavi morskim putem i hrani svinje i prodaje ih u svetu. Nekada je u svinjarstvu bila dobra zarada, ali zbog te hiperprodukcije, nastao je globalni problem, jer imamo više svinja nego što možemo da pojedemo. Zato su i cene loše, jer se još ranije nije vodilo računa o tome da, na primer, može da se desi da, kao sada, imamo situaciju da skandinavske zemlje nisu mogle da izvoze svinje u Kinu zbog epidemije, pa ih sada daju u bescenje. Tako, te svinje dolaze na naše tržište, a mi nismo zaštitili ni na koji način domaće brendove i domaću proizvodnju. Tako, zbog afričke kuge, trenutno imamo sreće što ne možemo da uvozimo žive svinje, ali se meso masovno uvozi. Zato se dešava da zbog jeftinoće, mesari za svoje pare kupuju gde oni hoće, a, da sam na njihovom mestu, i ja bih radio isto – kaže Bora.

Uprkos tome što je prva polovina ove godine za svinjare bila, može se reći, dobra, ističe da je situacija trenutno katastrofalna i da su svinjari u minusu od 20 do 25 evra po tovljeniku.

Malo poštenih kupaca

Sremski stočari, posebno svinjari, suočavaju se sa još jednim problemom, i to, u onom trenutku kada treba da naplate svoj mukotrpan rad. Klanice koje otkupljuju tovljenike, priča Bora, uglavnom kasne sa isplatama, što nikako nije pogodno za poljoprivrednika koji redovno izmiruje sve svoje obaveze.

– U Srbiji ima možda samo dve klanice koje mogu da natovare 400-500 svinja i plate u roku od sedam dana. Prasiće i sojinu sačmu, ja plaćam u avansu. S druge strane, nas lokalni klaničari ne poštuju. Ja moram da radim sa klanicom iz Novog Sada, iako imam tri velike klanice u Sremu, samo zato što me pošteno plaća. Naše klanice nas nipodaštavaju i kada bih im prodao svinje, ne bih ih naplatio 40 i više dana, iako ljudima iz potpuno drugih krajeva zemlje plaćaju sedmi dan. To samo znači da to čine namerno – smatra Bora Šuljmanac i dodaje:

– Dok oni ne plate svinje, ja ću natovariti i drugu i treću turu, jer prodajem na dvadesetak dana. Dug se gomila, jer više isporučujem nego što plaćaju. Tako, za godinu dana, dođeš na ogromne cifre. To su moje pare, zarobljene kod klaničara, i ja njih tako kreditiram. Ne samo ja, nego svi manji i veći proizvođači. I tako, od naših para, pomažemo im da otvore svoje farme, a na duži period, ostajemo bez tražnje – objašnjava.

Hrana je postala skupa

izdvojenaZbog globalne pandemije, priča Bora Šuljmanac, bilo je za očekivati da će hrana postati sve skuplja, što se i nije pokazalo toliko loše za domaće ratare.

– Žitarice su zbog trenutne situacije naglo poskupele, što sam i očekivao. Još letos, rekao sam da će hrana biti jako skupa. Na primer, zemlje u okruženju, koje su u nekim prošlim vremenima kupovale od nas, do sada su kupovale morskim putem robu čak i sumnjivog kvaliteta, ali nenormalno jeftinu. Međutim, taj morski put trenutno nije toliko prohodan, jer zbog bolesti i protivepidemioloških mera, isporuke nisu redovne. Sada su u problemu, i hoće da se snabdeju, pa, tako, povlače veću količinu žitarica nego što im treba. Sada, od nas kupuju i Bosna, Makedonija, Kosovo i Crna Gora, koji su se nekada jeftinije snabdevali morskim putem – objašnjava Bora.

Ratari su, tako, napokon zadovoljni otkupnim cenama, a, kako je bavljenje otkupom žitarica postalo sve popularnije u zadnje vreme, konkurencija je uticala na to da se domaćim seljacima teško može manipulisati.

– Sada se situacija potpuno okrenula, što je uticalo na rast cene žitarica. Takođe, moćniji ljudi u Srbiji masovno otvaraju firme za trgovinu žitarica, koje gledaju da u žetvi otkupe žitarice od seljaka jeftinije, sačekaju jedan kraći period i prodaju ili izvezu robu i na taj način imaju nenormalne zarade. Ipak, sada smo tu u prednosti, jer ih ima više, pa ne mogu da se dogovore. Nekada su mogli lako da se dogovore pa da nas ucene. Zato, sada, da bi izvezli što više, odmah su počeli da se utrkuju i daju sve jaču cenu. Na primer, kukuruz je sa nekih 14 dinara plus PDV stigao do 19 plus PDV. Skok je nenormalan, a takav je bio i sa sojom sa 40 dinara na preko 50. Pšenica isto ima dobru cenu, ali, često se dešava da bolja cena mora i da se sačeka – priča Bora Šuljmanac.

Kako kaže, ratarskom proizvodnjom je počeo da se bavi kako bi obezbedio hranu za svinje, a, vremenom, stvorio se i poneki višak za prodaju. Kako bi se obezbedio po pitanju otupne cene, pokušao je i da se okuša u terminskoj prodaji, međutim, neuspešno.

– Dve tri godine sam jednu količinu prodavao terminskom prodajom, ugovaranjem, ali mi se nije isplatilo, jer se ugovori sklope pre žetve. Zato je najbolje skladištiti robu i čekati, pa kada cena bude prihvatljiva nastupiti na tržištu – objašnjava.

Ne treba odustati

Naš poljoprivrednik, kao što je već dobro poznato, kako bi pokrio sve eventualne troškove i uspeo da preživi, navikao je da svaštari, što je, kaže Bora, zaista neophodno.

– Ratarstvo je prošle i ove godine isplativije od stočarske proizvodnje, ali meni je stočarstvo primarno i sve što sam stekao u životu stekao sam od njega. Svinje držimo već tri kolena, a ja sam samo to omasovio. Vukla me i ratarska proizvodnja, da bih obezbedio hranu za svinje, pa mi se to nametnulo. Bilo je ranije ovakvih godina, da stočarstvo bude loše, ratarstvo dobro, ali je uvek jedna proizvodnja pomagala drugu. Trenutno, ratarska proizvodnja pokriva gubitke u stočarstvu – kaže Bora Šuljmanac.

U ovakvim situacijama, kakva je zadesila domaće stočare, kaže da se ne sme odustajati, jer se nikada ne zna da li će sledeća godina biti povoljnija i možda doneti prilično veliku zaradu, koja se ne sme propustiti.

– Možda će neko reći da smo sada ludi što hranimo svinje, ali uspeh se gleda na četiri godine. Svinje za prodaju moraju uvek da se imaju, jer lako može da naiđe dobra cena, koja ne sme da se preskoči. Na primer, ove godine, prva polovina godine je bila dobra, pa će pokriti manjak od druge polovine i tu smo na nuli – zaključuje.

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Leave a Reply

%d bloggers like this: