Milka Popović brine o kući i okućnici i o dve ćerke koje su osobe sa invaliditetom, ali stigne da sve uradi, pa i da se druži
Piše: S,Đaković
Kažu da na svakoj našoj ženi “stoje tri ćoška kuće”, kaže se i da je “čovek glava porodice, a žena vrat na kome je ta glava”, a ima i drugih narodnih izreka koje ilustruju šta sve naša žena zna, može, hoće i želi. Ona je kod nas majka i domaćica, radnica, kuvarica i spremačica, negovateljica za ne daj bože, ona je često umetnica, pesnikinja, pisac i stvaralac neke druge vrste. Da li je to sve voljno prihvatila ili radi iz nekog predubeđenja nije bitno, ali je bitno da žena sve može i da se bez nje ne može. Takva je i Milka Popović, 65-godišnja meštanka Laćarka, žena bez posla za koji se dobija plata, a kojoj su pune ruke posla. Milka je domaćica, radnica, seljanka, sejačica, kuvarica, spremačica, izrađivač etno rukotvorina, putnica ali i negovateljica dvema ćerkama osobe sa invaliditetom.
– Jednu sam zatekla kada sam se udala za pokojnog muža, drugu sam sa njim rodila. Obe su osobe sa invalditetom, o njima treba brinuti, pomagati im u svakodnevnom životu. Ja uspevam to, ali i da brime o kući, njivama, bašti, runom radu, a i da idem sa ženama u posete, na prela, na manifestacije, da učim nove ručne radove. Organizujem se i uspem. To mi je ventil od svakodnevnog života koji je pun briga, napora, neizvesnosti i čini mi se da nekad tome nema kraja, a dovoljno je da odem na nekoliko dana sa ženama u drugo mesto i da sve bude kao da brige nije bilo – priča Milka.
Milkin život ni u mladosti nije bio lak. Kao dete je došla sa porodicom Trbojević to joj je devojačko prezime, u Laćarak 1964. godine . Imala je 11 godina, a doselili su se iz jednog sela u Slunjskom srezu. Porodici je tadašnja država otkupila kuću, pa su Milkini roditelji odlučili da nju prvu pošalju u Srem da bi se tek kasnije, kada su kupili kući, svi ovde doselili.
– Tamo na Kordinu sam završila 4. razred, a ovde u Laćarku sam upisala 5. razred osnovne škole. Kad sam došla gledali su me kao da sam „pala sa neba“, drugačije sam govorila, drugačije se ponašala, a ja sam to sve teško prihvatala. Čim bih rekla reč na ijekavštini počeli bi komentari dece – seća se Milka.
Njena porodica je u Laćarku kupila kuću, sa sobom su poneli sve što se poneti moglo sa Korduna, pa i sećanja i običaje među kojima su bili prela i posela, komušanje kukuruza, tkanje, mobe… Tamo su jedni drugima pomagali u dobru i u zlu, a ovde su se teško navikli na način života koji su zatekli.
Sve je drugačije dok su bili živi Milkini roditelji, stariji su čuvali običaje i navike, pesme i igre, rukotvorine i recepte jela. Nove generacije to više ne čine.
Srem u kome živi već blizu 55 godina Milki Popović je doneo nove navike, običaje i izazove. Ona je od pre 10 godina ostala sama, pa brine i o šest jutara zemlje koju poseduju. Uz sve pomenute poslove, nikada nije zakukala, požalila se, več se organizuje i – napred! Stigne i da putuje, da uradi sve kod kuće, da brine o ćerkama invalidima, da uči nove ručne radove. Nedavno je sa svojim udruženjem bila u Banji Koviljači, pa u Krupnju. O ćerkama i kući tada brinu rođaci, a Milki je putovanje van sela vao “ventil” na kome sakupi mnogo pozitivne energije i posle sa poletom kreće dalje u nove životne pobede.
Projekat „Hiljadu lica naše žene“ sufinansiran je iz sredstava Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama.
Stavovi izneti u ovom medijskoj projektu nužno ne odražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
