Vodim računa odakle su vina, kakva su im svojstva, raspoznajem ih po boji. Sve sorte imaju neku svoju boju i nijedna crvena boja, kako ljudi obično misle, nije ista, kaže Sanja
Piše: M. Ninković
Graditi kule na pesku uzaludan je posao, kao i zadržati vreme a da ne iscuri poput peska među prstima. Ipak, život je odredio Sanji Janković (30) iz Rume, da njen stvaralački put i svoje mesto na svetskoj umetničkoj sceni, započne i gradi u prebogatom gradu na pesku, Dubaiju u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Nošena svojom umetničkom vizijom, baš kao i nomadi, sinovi pustinje koji su na tom golom pesku, ni iz čega, svojom snagom i snagom vizije budućnosti, od malenog sela načinili grad koji se i dalje širi i podiže svoje građevine u nebo, Sanja je krenula iz srca Srema, na uvek neizvestan umetnički put, sa željom da ostavi takav trag koji u pesku neće zamesti vetar. Još kao devojčica, u odnosu na svoje drugarice koje su tokom detinjstva odrastale u igri sa lutkama, osetila je da su bojice i crtanje nešto što je magnetski privlači i što joj izaziva sjaj u očima poput zrnca pustinjskog peska koja svetlucaju na suncu.
– Moje najranije sećanje na period kada sam bila malecka, jeste da sam volela da oko sebe prosipam bilo kakvu tečnost i razmazujem je rukama, što je naravno nerviralo moje roditelje (smeh). Uvek sam ih molila da mi kupe krede, a u vrtiću su moju pažnju mnogo više privlačile bojice i flomasteri nego igračke. Uvidevši moje interesovanje, roditelji su me podržavali i kupovali su mi sve ono čime mogu da bojim i crtam.
Podrška
Sanjin talenat prepoznali su kasnije i nastavnici i često su je pozivali da na času ona bude taj učenik koji će nešto na tabli nacrtati. Nakon završene rumske Gimnazije, ponovo joj je stigla podrška od roditelja, uz čiju pomoć je savladala svoju nesigurnost i neodlučnost da li je Akademija umetnosti u Novom Sadu pravi izbor za nastavak školovanja.
– Tada je i započelo moje slikarsko profesionalno putovanje. Akademija je, po meni, veoma važna, bez obzira na sav talenat koji čovek poseduje. Potrebno je da vas neko oblikuje, nauči, ali ne samo slikarskim tehnikama, nego i teorijskom znanju kroz izučavanje istorije umetnosti, filozofije, psihologije. Sve je to jedan paket koji svako treba da upije u sebe, kako bi se razvio kao umetnička ličnost. To se usvaja i stiče na Akademiji, gde se takođe dobijate priliku da se vaš rad prati, vrednuje, a razvoj usmerava.
Sanja je na Akademiji učila sve tehnike i iako je upisala slikarstvo, tokom studija se bavila i vajarstvom, fotografijom. Istražila je sa svojim kolegama sa klase sve tehnike i imala je mogućnost izbora. Kaže da su profesori hvalili njene akvarele smatrajući da se u toj tehnici bolje izražava nego akrilnim ili uljanim bojama, iako je i u tim tehnikama bila veoma uspešna.
– Bila sam jako vredna na Akademiji, dobar student, ali se nisam eksponirala. Jednostavno, ja sam dosta povučena i mojoj prirodi je strano da se namećem, guram i to je razlog što u Srbiji nisam ostvarila neke bitne kontakte. Kao student sam imala nekakav osećaj ušuškanosti i zaštićenosti, ali kada sam diplomirala, postavilo se neizbežno pitanje kako i kuda dalje. Čak su mi i neki profesori predlagali da krenem put inostranstva i počela sam o tome intenzivnije da razmišljam. Preko interneta sam odlučila da potražim konkurse, a kako u Dubaiju umetnost nije toliko razvijena i tamo se traže kvalitetni nastavnički kadrovi, uspela sam da sa svojom diplomom uspešno prođem tamošnji konkurs i zaoposlim se na jednom institutu.
Izložba
Sanja je u Dubaiju, za više od dve godine koliko tamo živi i radi, uspela da ostvari mnoge značajne kontakte i da sada radi samostalno. Vodi radionice, drži privatne časove i izlaže svoje radove.
– Ovde se, kada govorimo o izlaganju, sve odvija po nečijem pozivu, preko mejling lista pomoću kojih se dobija informacija o spisku aktuelnih izložbi na kojima se možete pojaviti. Ja stalno imam posla, jer se paralelno bavim i modnom ilustracijom, a moda tamo cveta i svi vole da se lepo oblače.
Mlada umetnica kaže da je Dubai grad u kojem stanuju sve nacije sveta i u Ujedinjenim Arapskim Emiratima su jako ponosni na činjenicu da su multinacionalna država u kojoj naprosto svi moraju da se lepo slažu.
– Oni su ponosni na to da svi ljudi tamo mogu lepo da žive. Mesec mart je u Dubaiju obeležen kao mesec žena i iako vlada mišljenje da su žene kod njih uskraćene za mnoga prava i donekle potčinjene, stvarnost je potpuno drugačija. Žene su itekako zaštićene i njihova prava su apsolutno na prvom mestu. Izložba koja je u čast žena organizovana 22. marta ove godine, podrazumevala je učešće na konkursu umetnika iz čitavog sveta. Od prijavljenih 130 umetnika, za izložbu je izabrano nas 75-oro. Pored mene, koja sam Srbiju predstavljala iz Emirata, učestvovala je i srpska umetnica koja živi na Novom Zelandu, Berislava Grejs Nemeš. Svi smo dobili lente, sertifikate, cveće, nagrade.
Neobično je da je u državi u kojoj je alkohol zabranjen, Sanja odlučila da izloži radove koji su nastali baš u tehnici vinorel. Bilo je određenih poteškoća da se njene slike reklamiraju, pa su stizale sugestije da uz rad napiše grožđe ili nešto slično, samo da se izbegne reč alkohol, odnosno vino.
– Rad je dobro primljen i imao je odjek, ne samo zbog tehnike slikanja vinom. Pravi šok je za mene bio kada sam na izložbi lično upoznala ministra kulture ove zemlje. Ljudi koji prate slikarstvo su upoznati sa tehnikama rada sa kafom, čajem, ali ova tehnika rada u vinu bila im je nepoznata. Kada su videli kako ove slike mogu lepo da izgledaju, to im je okupiralo i privuklo pažnju i sa mnom su proveli mnogo više vremena nego sa ostalim umetnicima. Moj umetnički put je u Dubaiju je na samom početku bio trnovit. Nisam imala nikakve kontakte, slikarski materijal je tamo jako skup, a svaku svoju izložbu sam morala da platim. Vino često donosim iz Srbije, ili tamo odlazim van grada da bih ga kupila. Udružila sam se sa čuvenim hotelima u kojima odsedaju gosti iz celog sveta i koji imaju kulturu ispijanja vina. U tim hotelima je držanje i konzumcija vina dozvoljena, pa se organizuju posebni vinski brančevi. Pošto im je potrebna i posebna vrsta animacije, dobijam od tih hotela pozive i prilikom degustacija, slikam vinom uživo. Nastupam često, a sada planiram da u te nastupe uključim i jednu devojku koja svira klavir. Vino i muzika je uvek dobitna kombinacija.
Drugačije
Sanja je sasvim slučajno otkrila i upoznala tehniku slikanja vinom. Za jednu sliku sa nekim jednostavnijim motivom u svrhu animacije, potrebno joj je vreme od jednog do tri sata, dok na ozbiljnijim slikama radi i po nekoliko dana.
– Frižider mi je uvek pun vina. Za slikanje mi je obavezno potrebno crno vino, zatim roze i belo vino kojim ova dva razređujem i to je moja osnovna paleta. Vodim računa odakle su vina, kakva su im svojstva, raspoznajem ih po boji. Sve sorte imaju neku svoju boju i nijedna crvena boja, kako ljudi obično misle, nije ista. Vino sipam u čašice, umačem četkicu i iz više slojeva postižem različite tonove. Radim na papiru u ograničenom rasponu boja, recimo samo crvene i ljubičaste. Kada se vino nanese na papir različito reaguje u dodiru sa vazduhom, neko poplavi, neko pocrveni i to mi je jako zanimljivo i privlači me, jer nikada ne znam kako će na kraju slika da izgleda. Eksperimentisala sam i sve sam slikala pošto se u vinu sve može uraditi. Kasnije sam se najviše fokusirala na portrete, a volim i stare vintidž fotografije. Slikajući na osnovu tih fotografija, uspevam da se odmorim od tempa i ludila savremenog života (smeh). U svetu nema mnogo umetnika koji slikaju tehnikom vinorel. Ja sam samouka, oslanjala sam se na svoje iskustvo akvareliste, što mi je bila dobra osnova, mada ljudi često znaju da ove dve tehnike, koje su slične, pobrkaju. Akvarel je težak, a sa vinom je poteškoća više pošto je tečno i razliva se gde ono hoće. Tada nastupam ja koja moram da ga kontrolišem i ne smem da načinim grešku. Volim da svaki dan povučem potez i da kao sportisti, budem utrenirana. Raduje me to što uspevam da moje slike budu potpuno drugačije od ostalih.
Sanja namerava da u Dubaiju otkrije još galerija koje nije upoznala i da još veći broj ljudi podučava akvarelu, akrilu pa i tehnici vinorel, iako ne vidi sebe u doglednoj budućnosti u ovoj prebogatoj zemlji.
– Ni jedno bogatstvo ne može kupiti ono što mi u našoj zemlji imamo, ali nažalost ne znamo da cenimo. Nedostaje mi mnogo toga, kao što su drveće i trava koji rastu sami od sebe. Dubai nije mesto gde ću ostati i njihova država mi deluje kao firma, kao bankomat. To je jedna odskočna daska, odete tamo da nešto zaradite i potom gledate kuda dalje. Uvek se vraćam svojoj kući, ne mogu bez prirode i nekog mirnijeg života, mirisa i boja Srema i moje Rume. Planiram da u rodnom gradu organizujem izložbu, ali uvek nekako ostanem bez svojih slika i moraću nekako da ih sačuvam (smeh).
Povratak
Nadamo se da neće morati još mnogo peska vetar da raspe i raznese pustinjom i da će već neka naredna berba grožđa dovesti Sanju u svoj Srem, da svoje slike izloži i prikaže likovnoj publici. U vinu je kažu istina, a istina je da vreme radi za ovu mladu i talentovanu umetnicu. Neka iz sjajnog i raskošnog Dubaija zablista veliko bogatstvo, lepota i dubina Sanjinog umetničkog, duhovnog sveta, čistog i privlačnog kao čaša dobrog, bistrog i pitkog sremačkog vina.