U istraživanju je učestvovalo 42 ispitanika, od čega 25 dečaka i 17 devojčica, sedmog i osmog razreda, odnosno uzrasta 13 i 14 godina, Da su bili žrtve nasilja na internetu, navela su dva učenika i jedna učenica
Piše: Biljana Matić
Pilot istraživanje koje se bavi ispitivanjem rasprostranjenosti i praksi sextinga među osnovcima sprovedeno je u osnovnoj školi „Boško Palkovljević Pinki“ u organizaciji “Kancelarije za mlade” Sremska Mitrovica, a sprovele su ga Biljana Matić i Ana Popović u sklopu predavanja koje je nedavno u ovoj školi održano.
U istraživanju je učestvovalo 42 ispitanika, od čega 25 dečaka i 17 devojčica, sedmog i osmog razreda, odnosno uzrasta 13 i 14 godina. Podaci su prikupljeni korišćenjem anketnog upitnika. Obzirom da se radi o pilot istraživanju, sami podaci ne mogu biti u potpunosti reprezentativni, već je prvobitni cilj istraživanja upravo i bio sticanje opšteg uvida o eventualnom postojanju i rasprostranjenosti ove prakse među osnovcima i da kao takvo može da posluži za dalja, preciznija istraživanja.
Rezultati pokazuju da svi ispitanici imaju društvene mreže, uz činjenicu da prednjače Facebook i Instagram. Što se tiče vremena provedenog na internetu, najveći deo ispitanika iskazao je slaganje sa stavovima „samo kratko, svaki dan pogledam šta ima novo” i “između 1 i 2 sata dnevno”. Najzastupljenija kategorija u pitanju koje se odnosi na broj prijatelja/pratilaca na društvenim mrežama, je 100 do 200, zatim 200 do 400, a troje ispitanika navelo je da ima preko 500 prijatelja.
U zavisnosti od pola ispitanika u određenim pitanjima mogu se uočiti kako poklapanja, tako i izvesna odstupanja. Naime, i devojčice i dečaci su podjednako zastupljeni među onima koji u virtuelnim prijateljima imaju i osobe koje ne poznaju lično. Ipak, izvesna neslaganja mogu se primetiti u načinu na koji bi reagovali na uznemiravanje putem društvenih mreža. Nijedna devojčica o nasilju/uznemiravanju ne bi ćutala i sve bi uglavnom obavestile brata/sestru, roditelje ili prijatelje. Za razliku od njih, dečaci pokazuju dosta apatičniji stav i u velikoj meri su se opredeljivali za odgovor „ćutao bih, ne bih nikome rekao”, a i kod onih koji bi se obratili za pomoć vidi se prilična neusaglašenost po pitanju kome bi se tačno obratili. Jedan od razloga svakako može biti u činjenici da se društveno očekuje da su dečaci ti koji će uznemiravati, a ne i trpeti nasilje, a čak i ukoliko se ono dešava, da će ga rešiti sami, te se stvara stigma o tome da će dečaci biti javno ismevani od strane vršnjaka ukoliko bi se za pomoć obratili. Takođe, uočava se još jedna nedoslednost koja je ipak više izražena među devojčicama nego među dečacima. Naime, nepoklapanje u odgovorima je uočljivo u pitanjima koje se tiče toga da li među virtuelnim prijatlejima imaju ljude koje ne poznaju lično (gde je većina devojčica zaokružila odgovor „ne“), dok je već na narednom pitanju koliko su često u proteklih godinu dana uradili nešto od ponuđenog (gde se među odgovorima nalazilo i „prihvatio/la osobu koju ne poznajem lično“) zaokružila odgovor 3 do 5 puta. Samim tim ostaje nedoumica da li je pitanje bilo nejasno imajući u obzir uzrast ispitivane populacije, ili se pak radi o neiskrenosti pri odgovaranju, budući da su odstupanja veća kod deovjčica nego kod dečaka.
Što se tiče uključenosti roditelja u aktivnosti dece na društvenim mrežama, kako među dečacima, tako i među devojčicama, dominira odgovor da “roditelji znaju onoliko koliko im ja kažem“, zatim da „roditelji imaju sopstveni profil“ i na kraju da „povremeno traže da im pokažem svoj profil”.
Da su bili žrtve nasilja na internetu, navela su dva učenika i jedna učenica.
Tekst je objavljen u sklopu realizacije projekta „Mladi u kandžama interneta“ koji je finansiran sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
