– Kada danas razmišljam o tome šta je presudilo da se prihvatim menadžerstva u klubu, znam samo da se nisam rukovodila razumom, nego emocijom, ali se nisam pokajala – kaže Milijana Kolibar
Piše: S. Đaković
Foto: iz privatnog albuma
Na čelu najstarijeg srpskog kluba američkog fudbala – „Sirmijum Legionara“ (Sirmium Legionaries ) već punu deseniju nalazi se Milijana Kolibar iz Sremske Mitrovice. Ona je žena koja pre zauzimanja ove odgovorne pozicije u klubu nije znala mnogo o američkom fudbalu, a da se sa svim zadacima deset godina uspešno nosi, dokazuje uspeh kluba – člana Prve lige Srbije. Uz to, Milijana je i jedina žena među predsednicima klubova američkog fudbala u Srbiji.
Kako ste postali predsednik ovog kluba ?
– Deset godina sam predsednik kluba Legionara. Slažem događaje iz čitave decenije i pokušavam da ih sabijem u nekoliko rečenica. Ne ide. Previše je emocija, gomila lepog, suviše muke, dovoljno radosti. Dovoljno! Počelo je to ovako. Pre deset godina, sedeli smo u mojoj dnevnoj sobi moj sin Miloš, njegovi drugari Legionari i ja. Tema: potreban im je predsednik kluba. Ponuda je bila na stolu. Ponuda meni. Bila sam zatečena, iznenađena, počastvovana, nesvesna posledica i -prihvatam. Pojma nemam šta, al prihvatam. Tako je počelo.
Koje ste sve zadatke imali u početku? Kako ste ih rešavali?
– Slede godine apsolutnog ludila. Nemamo teren. Nemamo novac. Nemamo dovoljno oprema. Nemamo lopti. Nemamo! Imamo nameru, entuzijazam, volju i upornost. Igramo u Kuzminu, u Mačvanskoj Mitrovici, u Salašu Noćajskom i glumimo domaćine. Uspešno. Danas sam veoma zahvalna što su neki ljudi imali sluha za našu priču i ustupali svoje stadione bez novčane nadoknade. Tada sam bila tužna što Legionari ne igraju u Sirmijumu. U stvari, ni danas ne volim taj podatak. Gostovanja – Kragujevac, Niš, Subotica… Činili su mi se kao kraj sveta. Jer su ih pratila vijanje prevoznika, moljakanje za nižu cenu, pogađanje da deo damo tada u novcu, a deo u gorivu… A odakle nam gorivo?! Nabavili smo ga, dao je jedan od igrača! Na primer, događalo se da u cik zore, u pet sati ujutru, držim točir i zevam. Imamo za put do Niša… Pobedićemo ih. I pobedili smo! Milion sličnih situacija dogodilo se, cele sezone je bilo tako. Naredne tri godine slično. Pa, još dve… Pamtim. Dovoljno pamtim. Deset godina je ozbiljan jubilej. Danas smo tu gde pripadamo – u Prvoj ligi Srbije, to je najviši rang takmičenja, treću godinu zaredom smo tu, a pobedama u ovoj sezoni već sada smo obezbedili ostanak u elitnoj grupi. „
Postali ste predsednik 2007. godine koja je bila presudna za klub. Zašto?
– Kada danas razmišljam o tome šta je presudilo da se prihvatim menadžerstva u klubu, znam samo da se nisam rukovodila razumom, nego emocijom ( ko neka žena!?). Moj sin se bavi ovim sportom četrnaest godina, ta 2007. je bila presudna: ili će klub opstati, ili se raspasti. Pokušali smo da opstane i uspeli! Pamtim sve utakmice, rezultate, igrače, brojeve dresova, godišta, rođendane -kad kažem sve, to znači baš sve. Prepoznajem ih po kopačkama, po hodu, znam pozicije, karakter svakog od njih,temperament…sve! Dok sam bila samo mama – navijač, naučila sam osnovno o američkom fudbalu. Znala sam dovoljno da mogu da pratim utakmice. Danas, ne mogu da kažem da znam sve o ovom sportu, ali znam zaista mnogo.
Kažete da imate puno dobrih iskustava sa terena?
– Da, to su događaji koji se kose sa zakonima verovatnoće, prosto nisu logični. Pre par godina, bilo je vreme registracije igrača i mi smo trebali registrovati dva igrača iz Amerike za naš klub. Sve je bilo urađeno, ali da bi smo ih registrovali bilo je potrebno uplatiti 200 evra Evropskoj Federaciji Američkog Fudbala. Takva je procedura. U tom trenutku nismo imali novac. Nazovem predsednika jednog beogradskog kluba, objasnim o čemu se radi i pitam da li postoji šansa da nam pomognu pozajmicom. Gospodin odgovori da ni njegov klub nema novac, ali će nam on lično to platiti. I uradio je to. Kuriozitet je u podatku da nam je on pomogao i mi smo imali ozbiljna igračka pojačanja već u utakmici protiv njegovog kluba. Znao je šta radi i ipak pomogao. Naravno, vratili smo mu taj novac vrlo brzo.
Jeste li imali poteškoća što ste jedina žena predsednik kluba američkog fudbala u Srbiji?
– Zbog toga što sam jedina žena predsednik kluba američkog fudbala u Srbiji, nikada nisam imala neprijatnosti , naprotiv. Tako je bilo na početku, a tako je i sada. Ponekad nekome bude čudno, ali uglavnom je sve vrlo korektno. Gospodin koji nam je pomogao je na čelu kluba petnaest godina, ja deset, a svi ostali mnogo, mnogo kraće. Idem na sve utakmice, volim da sam prisutna, volim da gledam Legionare, volim atmosferu u autobusu, posebno kada se vraćamo sa utakmice kao pobednici. Igrali smo i međunarodnu ligu AAFL, bili u Budimpešti, Zagrebu, Mariboru… Izuzetno lepa iskustva, lepe uspomene smo imali. Pamtim utakmicu u Zagrebu, prilazi mi njihov menadžer i kaže: “Nismo uspeli naći himnu Srbije?!?!” Gledam ga, ne verujem šta govori i čekam šta će dalje izgovoriti. Kaže: “Nećemo onda pustiti ni hrvatsku himnu, to je korektno. Slažete li se?” Odgovorim: “Naravno:” Shvatam, procenio je da je tako bezbednije. Pobedili smo u toj utakmici, a onda su nas domaćini odveli na ručak, ceo klub – na pasulj.
Koji je problem sa kojim se najčešće suočavate?
– Imali smo puno problema, najčešće besparica i nikada mi nije palo na pamet da odem, nikada nisam pomislila “e, sad više ne mogu”. Mi smo ekipa, prijatelji, bliski!, Mi smo ekipa koja se takmiči u najvišem rangu takmičenja, ekipa koja u Sirmijumu ima najveći broj reprezentativaca, u svim kategorijama, ekipa čiji treneri (naravno, licencirani), zatim igrači, kao i članovi UO nemaju platu! Rade iz čistog entuzijazma, iz emocije i dobro rade svoj posao, a rezultati to govore.
Ko vam najviše pomaže ?
– Ne bih da zvuči kao kliše, ali podrška mi je, pre svega, moja porodica. Vide oni šta radim, prepoznaju dobro, zatim tu su igrači, zajedno se borimo s protivnicima, nekad i sa vetrenjačama, zajedno pobeđujemo, zajedno u porazu i pobedi. Volimo ovo, igramo se i živimo tu priču. Moja kuća liči na klubske prostorije, imamo gomilu pehara, tu je kompletna dokumentacija kluba, fotografije i sve ono što pripada klubu.Rezultati govore dovoljno: seniori – najviši rang takmičenja, Prva liga Srbije; juniorska selekcija godinama u samom vrhu, pionirska selekcija – višestruki šampioni Srbije, ženska selekcija – srebrno odličje – druge u Srbiji. Za istoriju će ostati zabeleženo da su Legionari najstariji klub američkog fudbala u našoj zemlji, da su prvi osvajači Cro–bowla CRO, da su osvajači prvog Pannonian bowla (Hrvatska), prvog Trofeja Beograda, a onda smo ga osvajali još tri puta, i osvajači prvog Trofeja Vojvodine, prvi put odigrano ove godine. Znam da će se u Mitrovici i sledeće godine igrati najkvalitetniji američki fudbal Srbije – poručila je Milijana Kolibar, predednica Kluba amerikog fudbala „Sirmijum Legionari“.
