Familija je zajednica koja nadilazi sva ograničenja. To je jedinstvo koje se stvara duhom, borbom i kretanjem ka višem cilju – služenju bližnjem
Piše: Stevo Lapčević
Čovek je zajednica. On se, mimo dobre volje onih koji i danas misle drugačije, ipak nije rodio sam. Projavljen i pojavljen u zajednici, jednom za nju vezan i pozajmljen svojim zemaljskim roditeljima, čovek je svojim životom i bićem „osuđen“ na „zajednicu sudbine“. Ta „osuda“ donela mu je i epitet „društvene životinje“, mada, ako ćemo pravo, upravo je čovekov, a ne životinjski specijalitet odvajanje i razaranje zajednice, pa bi se ova od savremenih sociologa toliko voljena definicija mogla smatrati potpuno pogrešnom. Za razliku od čoveka, životinja zajednicu napušta da bi je sačuvala od svoje slabosti, a ne iz sebične potrebe da je potčini sebi, svojim potrebama i volji, proglašavajući baš tu svoju egoističnu potrebu za samooboženjem najvišim stepenom samostalnosti, slobode, kreativnosti i civilizacijskog napretka zajednice. Samo kod čoveka, napredak je jednak propasti.
Zajednica, to je porodica. Ona je najpre zajednica roditelja, a potom roditelja i dece. U širem smislu, to je zajednica roditelja, dece i srodnika, a ako bi išli dalje, to je zajednica pripadnika jednog naroda, jedne nacije, a ako ste kosmopoliti – više njih. U konačnici, to je zajednica živih i umrlih skrojena tako da živi sećanjem i molitvom, kako je svojevremeno pisao ruski religiozni filosof Dimitrije Mereškovski, mrtve vraćaju u novi život.
Otuda, kada danas govorimo o porodici, nije dovoljno zaustaviti se na roditeljima i njihovoj deci, nije dovoljno ponovo, po ko zna koji put spomenuti da je porodica u krizi, da roditelji često ne mogu da kontrolišu decu koja sve manje haju za red i disciplinu, da je sve više nasilnika i pritajenih ubica, da država ne poklanja dovoljno pažnje onome što bi trebalo da bude njena najviša vrednost – zajedničarenju, i da tako na svakom koraku, umesto da jača, vrši konstantno gušenje društva i društvenosti kao najvišeg izraza porodičnog zajedništva.
Kada danas govorimo o zajednici, potrebno je pre svega razmisliti o nužnoj solidarnosti, manjku ljubavi za bližnjeg, o nedostatku svesti da je neko drugi vlasnik onoga što tako gordo i sa velikim slovom svodimo na „Ja“, o činjenici da je danas, više nego ikada pre, mnogo lakše pronaći opravdanje nego način, da je savremeni čovek organzsku zajednicu sveo na stegu koja ga urušava do tačke u kojoj borba za ukidanje zajedništva postaje njegov krajnji cilj.
Čovek bez zajednice prestaje da bude Ličnost i postaje samac, pojedinac, individua – „repa bez korena“, kako se to stručno u našoj ravnici kaže. To je onaj pred kojim je „svetla budućnost“.
Familija je zajednica koja nadilazi sva ograničenja. To je jedinstvo koje se stvara duhom, borbom i kretanjem ka višem cilju – služenju bližnjem. A da je borba za familiju najvažnija stvar na svetu dobro zna i Nikola Tarbuk, olujni lutalica iz dve Zasavice u čije ime se nakon našeg pisanja povela humanitarna akcija. Znaju to i Rumljani, okupljeni oko „Proaktiv familije“ male neformalne grupe uličnih crtača koji i ove godine, kao saradnici i prijatelji humanitarne organizacije „Srbi za Srbe“ učestvuju u organizaciji „Trojke iz bloka“ koja će biti održana drugog jula na terenima kod Doma zdravlja.
Nedavno „Trojci“ je prethodnio i mini turnir u pikadu na kojem je učestvovala i familija Jeremić, ona kojoj su humani Rumljani lene pomogli.
Koliko je važno sačuvati familiju, zna i šestočlana porodica Đikić iz Putinaca, koja će, kada se prvoj jula veliki turnir završi dobiti novac potreban da, onoliko koliko to pare mogu, uredi svoj život.
Kada danas govorimo o „porodici“, moramo znati da govorimo o čitavoj zajednici čiji je porodica deo. Problemi savremene porodice su i problemi zajednice. Oni iz njih ishode i u njih uviru. Na tom putu, poput raka koji razara živi organizam, problemi se umnožavaju, sve do tačke u kojoj lečenje postaje bezuspešno.
Lečenje je još uvek moguće! Ako je i bezuspešno nije besmisleno.
Budimo prokativna familija!
