– Moje bavljenje drvetom došlo je donekle iz inata, odnosno želeo sam da se pokažem i dokažem drugim majstorima ša znam, koliko umem. Koram po korak, stigao sam do toga da više ne mogu da zamislim da po ceo dan nisam u svojoj radionici. Budim se jako rano i odmah sam tamo, radim sve do mraka, zimi kraće, ali leti duže – priča majstor Nikola.
Piše: D. Tufegdžić („Mačva“, dodatak „Sremskih novina“
Ljubav Nikole Nastića iz Zasavice 1 prema drvetu vidi se u svakom predmetu koji je do sada izradio, bio taj predmet ukras ili obična sekira, on je urađen bez ijedne mane, čistih je linija i modernog dizajna.
Po profesiji ovaj šezdesetpetogodišnjak je mašinbravar i varioc koji je četvrt veka proveo radeći na Zapadu. Živeo je u Beču gde je stekao veliko znanje i iskustvo u svom poslu, ali u penziji život ga je odveo na drugu stranu, ljubav prema drvetu došla je u prvi plan.
– Rad s drvetom doživljavam kao moj talenat, jer sve što zamislim u svojoj glavi, ja to znam i da napravim. Bez obzira da li je to nešto jednostavno ili izuzetno komplikovano, za mene nema problema, biće napravljeno sasvim sigurno, samo je pitanje koliko vremena će mi trebati – počinje priču Nikola. On kaže da se u svakom njegovom predmetu vidi da je nekada radio na Zapadu, dizajn je moderan, drugačiji, prefinjeniji od onog što obično majstori rade.
Najponosniji do sada je na dva dolapa koja je izradio i kojem su pored njega i mnogi drugi dive. Jedan od njih je smešten u Specijalnom rezervatu prirode “Zasavica”, dok je drugi još uvek u njegovoj radionici.
– Kada sam čuo da iz Specijalnog rezervata prirode “Zasavica” traže majstora da im napravi jedan dolap znao sam da sam ja pravi čovek za njih. Jer teško je naći majstora koji bi znao to da napravi i koji ima sve potrebne mašine, ili ima mašine, ali mu nedostaje znanja, tako da sam bio u potpunosti siguran da ću ja to moći da izvedem. Ljudi iz Rezervata i ja smo stupili u kontakt i dogovor je pao da ja odradim taj posao. Jedinu bojazan koju sam imao oko tog projekta zadržao sam za sebe, nisam bojao greške, jer ako pogrešim ispraviću, nije bitna tu ni novac, ni materijal, nego vreme, imao sam određen rok kada je to moralo biti završeno, samo to me je plašilo. Krenula je jurnjava za drvetom, daskama, tamo-vamo, ipak uspeo sam da odradim posao onako kako smo se dogovorili i kako su oni to zamislili, međutim mislim da je dolap ipak trebao da bude mnogo masivniji i veći, jer bi ostavio snažniji utisak, ali dobro – priča Nikola.
On dodaje da je nakon toga napravio još jedan dolap i da bi on bez problema mogao da krasi centar nekog sela, školu, dom kulture, neki lovački dom ili čak neku kafanu u etno stilu.
Na pitanje sa kojim drvetom je najlakše raditi, a sa kojim najviše voli da radi, Nikola je odgovorio da mu je to u potpunosti nevažno jer poseduje jako dobre i kvalitetne mašine, tako da nije problem da obradi bilo koje drvo koje mu dođe u ruke.
– Moje bavljenje drvetom došlo je donekle iz inata, odnosno želeo sam da se pokažem i dokažem drugim majstorima ša znam, koliko umem. Koram po korak, stigao sam do toga da više ne mogu da zamislim da po ceo dan nisam u svojoj radionici. Budim se jako rano i odmah sam tamo, radim sve do mraka, zimi kraće, ali leti duže – priča on.
Majstor Nikola pored toga što radi sa drvetom, radi i sa gvožđem, popravlja stare predmete, pravi nove…
– Šta god mi zatraže ja uradim, od ukrasa za dvorište, pa do sekira, ništa mi ne predstavlja problem, ja sve to odmah zamislim u svojoj glavi i polako krenem da tu ideju realizujem. Svaka mušterija ima svoju želju i trudim se da svi budu zadovoljni, a mogu slobodno da kažem da do sada i jesu bili. Niko nije imao primedbe niti je neko došao sa zahtevom koji ja ne mogu da ispunim, a dolaze mnogi, svaki dan, tako da posla nikada ne manjka – priča Nikola.
On dodaje da je sve to samo njegov hobi, obzirom na to da je penzioner radi isključivo iz ljubavi, ne zbog novca ili nekog drugog razloga.
– Uživam u svom poslu, volim da radim i to ću činiti dokle god budem bio u stanju – zaključuje Nikola.
