• sreda, 24. april 2024.
NAJSTARIJI I DEBEO MINUS:  Zima od samoće i hladnoće
Društvo | Reportaža
0 Komentara

NAJSTARIJI I DEBEO MINUS: Zima od samoće i hladnoće

26. januar 2017. godine

Мrazevi su okovali i Srem. Niske temperature i snežne padavine dodatno su otežale život najstarijim sugrađanima, posebno onima koji žive sami. Oni, često, nisu u mogućnosti da sami odu po hleb, lekove, ogrev… Kako preživljavaju debeo minus i ima li koga da im pomogne, istraživali su novinari „Sremskih novina“.

Zeljko Timarac iz Kukujevaca FOTO M Mileusnic SREMSKE NOVINEOd kako mu je pre nekoliko meseci umrla majka, 62-godišnji Željko Timarac živi potpuno sam u trošnoj kućici u Kukujevcima. Njegova situacija je nezavidna, s obzirom da su mu, nakon što je preživeo šlog, nepokretne ruka i noga, pa se kreće samo uz pomoć invalidskih kolica. Ove hladne zimske dane još više mu otežava činjenica da nema ni vodu, jer je jedinu česmu koja se nalazi u dvorištu morao da zavrne, kako cevi ne bi smrzle i popucale. Tokom dana vrata njegovog skromnog doma otvara samo žena iz sela koja se brine o njemu, a veliku pomoć ima od šidskog Crvenog krsta koji mu tri puta nedeljno donosi hranu.

Dok se greje pored šporeta na drva, vreme mu prolazi uz televizor. A na crno belom ekranu je samo jedan program i to bosanski.

– Zima mi teško pada jer ne mogu da izađem na trem ispred kuće, nego po ceo dan sedim u kući i gledam televizor. Voleo bih kada bih imao neku bolju antenu pa da mogu da uhvatim i neke druge programe, ali ne smem ništa da diram da ne pokvarim i ovaj jedini koji imam. Za sada mi je toplo, čim sam dobio socijalnu pomoć kupio sam drva, a dođe mi povremeno brat iz Beograda pa mi ih nacepa, iako ne znam do kada će mi trajati ove zalihe ogreva koje imam, s obzirom da je ova zima baš izuzetno hladna. Teško mi padaju i samoća i hladnoća, ali zadovoljan sam i ovim što imam, trudim se da ne klonem duhom i nadam se samo dobrom. Komesarijat za izbeglice mi je kupio ovu kućicu u kojoj sad živim, tako da barem imam svoj krov nad glavom pa sam srećan zbog toga, a sve drugo biće kako mora da bude, ima još dobrih ljudi – kroz suze kaže Željko Timarac iz Kukujevaca i dodaje da je pre dve godine pao i slomio kuk, nakon čega je imao dve operacije.

Inače, njegova porodica je devedesetih godina iz Slavonske Požege došla u Jamenu, a dok se nije razboleo Željko je radio u voćnjaku u Moroviću.

 

Druženje sa mlađima je podmlađuje

 

Mirjana Govorčić iz Laćarka ima 73 godine, penzionisana je radnica Drvnog kombinata i već 26 godina živi sama u svojoj kući. Ima dve ćerke –  jedna je u Šidu, druga je bolesna tako da joj ne mogu pomagati u svakodnevnim poslovima. Mirjana je na sreću, pokretna  i uglavnom zdrava, ali je  muči  dijabetes, a nedavno je povredila i nogu kada je išla na sastanak udruženja žena. Ova vitalna starica  kaže da je ne muči samoća, već radost traži i nalazi u mlađima sa kojima se druži, u ručnom radu, posetama.

Мирјана Говорчић уноси дрва– Živim od svoje penzije, obezbedila sam dovoljno ogreva, ne treba mi pomoć u svakodnevnim poslovima,  idem sama kod lekara, a sama nabavljam lekove. Hleb i ostale potrepštine takože kupujem sama jer mi je prodavnica u blizini. Za čišćenje snega, seču i unošenje drva se snalazim ili mi pomažu mi moje komšije posebno Dragana i njeni – priča Mirjana.

Iako je Mirjanina penzija nevelika, uspeva da finansira svoje troškove. Od prve akontacije  plaća režije, od druge akontacije odvaja novac za ogrev. Mora biti odgovorna i odvajati redovno novac na stranu jer inače nema odakle da uzme sa druge strane. Ove godine je nabavila pet metara drva, ako potroši kupiće koliko joj dozvole materijalne prilike.

Mirjana nisu potrebne usluge i pomoć drugih, ali mnogima u Laćarku jesu potrebne. Tu je geronto služba Centra za socijalni rad „Sava”  u Sremskoj Mitrovici a jedan radnika ove službe je Goran Nikolić. On je pomoćni radnik u ovoj službi, iz Laćarka je i radi fizičke poslove u staračkim doaćinstvima, a po potrebi, i u svim selima mitrovačke opštine. Sada su to poslovi čišćenje snega i cepanje i unošenje drva.  Goran putuje u druga sela autobusom, biciklom, taksijem ili na rad ide peške ako se radi o domaćinstvu iz njegovog sela.

– Ja sam jedini  koji radi teže fizičke poslove za stare u okviru ove službe.  Radim ovaj posao dve godine i stignem sve da obiđem. Idem i u najudaljenija sela Bosut i Sremsku Raču, ali i u fruškogorska sela. Ako radim u Laćarku uspem tokom dana da odradim poslove za više domaćina, ako putujem uradim  manje  – kaže Goran.

I pored svakodnevnog napornog rada, Nikolić uspe da uradi sve teže fizičke poslove i za svoju porodicu.

 

Srce  je puno kada dođe Rada

 

Malo je ljudi koji nisu čuli za čika Peru Rađenovića odžačara iz Inđije. Ovaj dobri i veseli dekica godinama je donosio sreću u inđijske domove i održavao odžake. Poslednjih nekoliko godina u njegovu kuću, gde živi sam sreću donose žene iz Udruženja „4 plus 1“ koje brinu o staračkim domaćinstvima. Kako kaže, samoća i starost idu pod ruku, jer dece nema a društvo u ovom hladnim danima prave mu dva kučeta i malo živine o kojima brine.

Zene iz udruzenja sa cika PeromO njemu brine gerontodomaćica Rada, čiji dolazak sa nestrpljenjem isčekuje.

– Puno mi pomaže u kućnim poslovima jer opere, obriše, počisti, promeni zavese, donese lekove i stvarno ne znam kako bih bez nje počinje priču čika Pera i kaže da mu je puno srce kad dođe Rada. Sve žene iz udruženja su jako dobre, redovno me posećuju i brinu o meni – kaže on i navodi da još  jedino može kod lekara, to mu je sve što izađe iz kuće.

S obzirom da je godinama radio kao odžačar ima problema sa disanjem i plućima, a na pragu je 77 godine pa nije u stanju da šeta.

– Dok sam bio mlađi i dok me je zdravlje služilo, voleo sam međ’ ljude, izađem na pijacu pa da se malo našalimo i porazgovaramo. Sada sam omatorio i ne mogu više kao nekad. Kad mogu izađem tek malo, pravo da vam kažem: otimam se – ističe on.

Olivera GalicPostoji jedna izreka koja kaže ako mrziš čoveka samo ga pusti da bude sam nema veće kazne poručuje ovaj dobri dekica i kaže da voli sve ljude i da je u životu najvažnije biti dobar čovek, čime god se bavio.
Koliko je sreće kao odžačar doneo u domove širom opštine, toliko mu sada žene iz udruženja uzvraćaju brigom i ljubavlju. A nije čika Pera jedini koji živi sam. Na drugom kraju Inđije stanuje Olivera Galić 72-godišnja baka, sama i bez ijednog rođaka u gradu.

– U Inđiju sam došla iz Prizrena 1972. godine, a od 1991. živim sama kada mi je ćerka nastradala. Hvala Bogu da imam ove žene, pogotovo Radu koja dođe da mi pomogne . Ona mene i ne pita, dođe pospremi sve što treba pa sam mirna do sledeće nedelje. Ona mi je kao ćerka, da je nema niko mi danima ne bi otvorio vrata, čini mi se zaboravila bi da pričam kaže ova žena.

– Imam rođake u Kragujevcu, Grockoj, Parizu i Sidneju pa ne mogu baš često da ih viđam. U Inđiji imam samo prijatelja od pokojne ćerke koji radi na hitnoj i on mi mnogo pomaže i oko lekova i sve što treba. Da nije njega i ovih žena iz udruženja, ne znam da li bi progovorila koju reč. Inače, godinama se borim sa dijabetesom, imala sam dva infarkta i zdravlje mi je ozbiljno ugroženo navodi ona i kaže da ne može ni do kapije.

Kako je ispričala koordinatorka Anita Kovačević Kostecki, Udruženje „4 plus 1“ pomoć u kući starim licima  postoji od 2004. godine, od 2011. su zvanično registrovani. Finansiraju se iz opštinskog budžeta preko projekata, imaju 10 gerontodomaćica koje brinu o 220 korisnika sa teritorije cele opštine.

– Imamo veliku podršku lokalne samouprave koja nam pomaže, zatim Centar za socijalni rad, Dom zdravlja, Socijalno i PIO Fond. To su sve institucije  sa kojima smo uspostavili saradnju. Od kako su počele nove knjižice uradili smo za naše korisnike više od stotinu – ističe koordinatorka.

– Svi koji su se obratili za bilo koju vrstu pomoći nastojali smo da im izađemo u susret. Da li je to plaćanje računa, overa knjižica i uputa ili neka druga usluga sve radimo, kaže ona i podseća da je deo njihovih korisnika preko Centra za socijalni rad dobio ogrevno drvo za zimu.

Reč je o samačkim jednočlanim i dvočlanim domaćinstvima,  čiji članovi imaju preko 65 godina starosti i penziju do 25.000 dinara.

– Od prošle  godine našu pomoć dobijaju i roditelji sa teško obolelom decom i osobe sa invaliditetom bez obzira na visinu primanja. U gradu imamo tri gerontodomaćice koje obilaze 69 korisnika i one odlaze jednom nedeljno i pomažu našim starima – kaže Anita i ističe da preostale žene obilaze seoska domaćinstva.  Ona na kraju podseća da su tokom ledenih dana volonteri Kancelarije za mlade obišli korisnike, očistili sneg i uneli drva i na taj način pokazali podršku koja ovom udruženju puno znači. Prema Anitinim rečima, briga o starima je težak ali vrlo plemenit i human posao koji svi zajedno obavljaju sa puno posvećenosti…To su ljudi koji nikoga nemaju…pa lepa reč donosi utehu i mir, pogotovo u dugim zimskim danima…

 

Usamljenost teža od bolesti

 

Život starih ljudi je težak sam po sebi. I zbog godina, malih penzija, bolesti i usamljenosti, a evo sad i ova hladnoća. Zamislite kako je onome ko je iznemogao i živi sam. Nema  s kim da progovori, nema ko da ga usluži. Prisutna je usamljenost, što nekada teže pada od bolesti. Meni je 82 godine i živim sa svojom decom, sinom, snajom i unukom, nisam sama. Deca su mi dobra. Vitalna sam i obavljam dužnost predsednika opštinskog Udruženja penzionera Stare Pazove. Evo dolazim ovde svaki dan od devet do 12 sati. Mi pomažemo naše članove koji su nemoćni, ali i one ljude koji nisu za koje znamo da im je pomoć neophodna. Mlađi članovi koji su držeći odlaze kod starijih  ili bolesnih članova i pomognu im. Odu im po lekove, u prodavnicu, pomognu i u kućnim poslovima i porazgovaraju. Šaljemo im pakete pomoći, informišemo o uslovima odlaska u banje o trošku PIO fonda ili na izlete, druženja… Pakete pomoći dobijaju ljudi koji su bolesni, šlogirani, žive sami i ne moraju, kažem uvek biti naši članovi – priča 82-godišnja Vojislavka Križanovski, predsednica Udruženja penzionera opštine Stara Pazova. Ona dodaje da se penzionerska organizacija zasniva na samopomoći kao dobrovoljna i humanitarna organizacija. Kaže, da za brojčanu populaciju starih ljudi u staropazovačkoj opštini  nedostaje gerontoloških sestara, nije dovoljno to što ima Centar za socijalni rad,  a njihova organizacija nema pravo na tu službu.

Vojislavka Krizanovski– Ovih dana sam imala slučaj da je za majku od 90 godina došla kćerka za paket. Kaže: mama ne može da dođe. Da ona nije došla, mi bi joj poslali, ali mora biti član naše organizacije da bismo imali uvida kome treba pomoć. Evo, imam prijateljicu koja se operisala od tumora i kad su joj deca na poslu, ja je obilazim, pomažem joj. Mnogo nam je dobra bila, radila je i kod penzionera. Ima preko 70 godina i treba joj pomoć kad ostane sama. Naši članovi obilaze i stare ljude koji žive u domu,  ali moram da kažem da kod starih ljudi, bolesnih i onih koji ne mogu da se kreću ništa nije lepo – kaže Vojislavka i naglašava da Udruženje penzionera svoje članove snabdeva ogrevom i namirnicama po povoljnijim cenama, a pomoć mlađih članova je na dobrovoljnoj bazi.

Solidarnost među starima postoji i bilo bi dobro da i mlađi ljudi, pre svega iz familije, više brinu o svojim starim.

 

Alarmantno u selima

 

I mitrovački Karitas je svoj socijalno-humanitarni rad usmerio ka starijoj, nemoćnoj, siromašnoj populaciji, kao i teško i smrtno obolelim osobama.  U januaru su od Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračku i socijalnu politikudobili licencu za rad za uslugu pomoći u kući za stare i odrasle osobe. U maju i oktobru su održali dve besplatne obuke za volontere Karitasa, Crvenog krsta, Centra za razvoj mladih i Kancelarije za mlade Karitasovim akreditovanim programom obuke za kućne negovateljice za stare i tako omogućili da 23 nezaposlene žene mitrovačke opštine steknu sertifikate Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu koja im pruža legitimitet da se radno angažuju.

Uključene su bile i žene sa sela odnosno ruralnih delova opštine od Stare Bingule do Sremske Rače i Laćarka. Poseban izazov je predstavljao angažman Opštine Šid koja je kroz konkurs javnih nabavki, izabrala mitrovački Karitas da sprovodi projekat negovateljstva starih na teritoriji cele šidske opštine, edukuje, osposobi  i radno angažuje 33 negovateljice za stare. Sredstva od namenskog transfera resornog Ministarstva usmerena su na direktnu i konkretnu pomoć nastarijim, invalidnim i nemoćnim stanovnicima iz Šida i svih sela šidske opštine.

У ГибарцуInicijalni spisak korisnika usluga dobijen je od Centra za socijalni rad Šid, koji je sa 153 korisnika povećan na 240.  Oko 27,90 odsto žive u gradu, a skoro 73 osto na selu. Svi su se jednoglasno  izjasnili da im je ova usluga preko potrebna za golu egzistenciju. Više od polovine zahtevaju prvi i drugi stepen podrške odnosno svakodnevnu pomoć i negu, jer su vezani za postelju ili su teško pokretni ili im je zdravsteno stanje vrlo ugroženo. – Izuzetno veliku pomoć i hvale vrednu podršku i saradnju imali smo čelnih ljudi lokalne samouprave, šidskog Centra za socijalni rad i Crvenog krsta Šid – kaže koordinatorka u Karitas  „Sv. Anastazija“ Kristina Dragišić i objašnjava da više od petine korisnika nema nikakva primanja, već žive od arende na zemlju koju dobijaju jednom godišnje i većina novca ode na ogrev i plaćanje dugova za struju i režijske troškove.

– Situacija u tim kućama je neopisiva i takvi sugrađani žive ispod svakog ljudskog dostojanstva – kategorična je Kristina Dragišić.

Najveći deo anketiranih, oko 60 odsto, žive od poljoprivrednih penzija, porodične penzije ili socijalne pomoći u rasponu od 4.000-10.000 dinara. Posebno alarmantno stanje je po selima, dakle u ruralnim delovima šidske opštine koja je veoma razuđena. Sela poput Ljube, Privine Glave, Sota nemaju ni vodu, procent starog stanovnistva je u rapidnom porastu, a siromaštvo je vidljivo na svakom koraku.

Porodični status je takav da čak 90 odsto korisnika čine udovci ili udovice, dakle samci koji su u poodmaklim godinama i ne mogu samostalno da podmiruju osnovne egzistancijalne potrebe, da podloze vatru, odu do prodavnice ili u Šid do lekara ili apoteke. Svi su oni zavisni od negovateljica .

Suočeni sa velikom potrebom za urgentnom pomoći na terenu, pokrenuli smo početkom meseca decembra akciju pomoći najugroženijim korisnicima, ali i porodicama sa više dece i invalidima. Firme i ljudi dobrog srca koji su donosili svoje priloge u hrani, higijeni, odeći i obući, te onih koji uplaćivali donacije na račun Karitasa, što nam omogućilo je da podelimo 27 prehrambeno-higijenskih paketa, a čak u 20 porodica i pojedinaca odneli smo odeću i obućuč. Neke porodice dobile su i ogrev, nameštaj, tepihe… – navodi koordinatorka Karitasa i poziva sve ljude dobre volje da se priključe akciji koja je, zbog oštre i jake zime, produžena do kraja januara.

Sremske novine polažu autorska prava na sve vlastite sadržaje (tekstualne, vizuelne i audio materijale, baze podataka, vizuelizacije baza podataka, baze dokumenata i elektronske prikaze dokumenata i programerski kod). Neovlašćeno korišćenje bilo kog dela portala nije dozvoljeno, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

Najnovije vesti

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Ostavi komentar

%d bloggers like this: